слушно. Врши се попис алата. То је заоставштина покојног фра Петра. Свежа хумка, која се издваја на гробљу је управо његова. Млади фратар који пописује покојникове ствари, размишља о њему и оживљава његове приче о цариграској тамници. Покојни фра Петар био је њен заточеник, недужно осуђен за обавештавање јавности о прогонима на територији европске Турске. „Даље! Пиши: једна тестера од челика, мала, Немачка. Једна.“
Чује се звецкање алата и речи пописивача. И ова слика је као и предходна суморна, са суморним алегоријским значењем. Исказује тужну, меланхоличну мисао о пролазности живота и намеће још много мисли, питања о животу уопште. Млади фратар присећа се фра Петрове причео Проклетој авлији и квалификује начин његовог излагања: „његова прича могла је да се прекида, наставља, понавља, да казује ствари унапред, да се враћа уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и шири, без обзира на место, време, и ствари, стварно заувек утврђени ток догађаја.“ Тиме је истакао да је фра Петар био квалитетан наратор, сликовит, сугестиван, умео причом да веже за себе, занимљив. Младић се зато гануто сећа лепоте фра Петрових причањаи закључује да се она не да исказати. Сва сазнања која су фра Петру постала доступна посредовањем низа причалица, и све оно о чему су приче и из подтекста сведочиле, обједињује доминирајућа перспектива приповедача романа, чија прича све остале уједињује. Тако је структура романа сложена и веше бојна.
88