Упрвом сусрету фра Петра и Ћамила, приповедач ће најпре узети фра Петруву а затим и Ћамилову перспективу. Из Хаимове приче о Ћамилу одстрањено је све сувишно па и његова бројна понављања којима је изражавао своје чуђење над заплетеним људским судбинама: „Е?А!“. Путеви фра Петровог сазнавања о Ћамилу и осталим личностима у авлији, поетике оних који су тим сазнањима посредовали, као и прстенаста композиција романа, сликовито дочаравају како приповедачи знају оно што је на први поглед човеку недоступно. Само језгро те загонетне моћи дочарао је својом причом Ћамил. Ако је за Хаима речено да је говорио из људи, у Ћамиловом случају је показано како се то постиже. Оваквим пратенастим компоновањем, ако се следи смер од њеног најширег ка најужем кругу, дочарава се процес којим се нешто туђе и широко постепено згушњава и постоје лично и унутрашње. Тако је Ђжемова судбина постала и Ћамилова, Ћамилов удес у једном тренутку и Хаимов, а убрзо и фра Петров.
У основи свих ових поистовећивања је способност приповедача да се уживи у туђе судбине око којих се плете њихова прича. И приповедач романа разговарао је суштински са сваком јунаком своје приче, понирао и уживљавао се у њихов духовни свет, слично као фра Петар коме се привидео Ћамил у тескоби затворских прилика. У сваком од приповедача у Проклетој авлији – Хаиму, амилу Басу, прича се постепено згњушава, а у причи о њима пролази се од најширег круга ка самом језгру њихове опсесије.
9