Нисам хтео да видим шта му је намера . Да се у њему родише завист и лудост , и да му мрак паде на очи , те због мрака није желео да призна колике су нам шансе да будемо срећни . Јер срећни и своји никада нисмо били . Живели смо као принчеви којима је остављена отаџбина на поверење , а били смо деца ...
Ко је крив што ме Вук није могао волети чисто , као што сам ја њега ? Да ли су нас ’’ планине ’’ раставиле ? Сви они дани када је остајао сам , без мајке и оца , без мене и иког свог ? Учитеље није волео , јер су сви они причали о мени . Није ме било онда када су га тровали причама о мојој суровости . Нисам стигао да му објасним да нема много пријатеља изван нашег двора . Нисам стигао да му кажем да желим владати уз његову помоћ , да ће ми бити главни ослонац када мајке више не буде . Да је све моје , његово и Оливерино , једнако и једно .
И док сам још веровао да се Вук са мном радује , док су нам у Цариграду отварали златна врата у свет , стигли су нам Ђурађ и Гргур . Угледавши Гргура живог и здравог , нашој срећи није било краја . Помислих , четворка смо , непобедива . Вратићемо се кући у пуном сјају . Оливера и Лазар чекаће нас са Маром , па ћемо сви заједно посетити Милицу и Јефимију .
Уместо загрљаја хладан поглед , уместо лепе братске речи псовке , и варнице мржње . Пришао сам Гргуру да га чврсто загрлим , али ме је одгурнуо од
91