тако је прошла моја прича о чудној љубави , готово је . Никада није сазнао да сам спречавала себе да постанем мајка његовог детета . Пила сам чајеве у потаји , а он је патио што нема са мном наследника . Подсмевали су му се што му је омиљена жена неспособна за рађање , а ја сам морала да спречим себе да родим дете које би припадало династији . Да сам родила , морала бих остати у харему . Да смо обични људи , сељани који обрађују своју њиву и живе у малој кућици , ван свих догађаја и ратова , имала бих са њим и синове и кћери . Волела сам Ису као да је наш син . У његовом имену видела сам светлију страну мог човека . Да сам само могла да учиним чудо , да га одведем на крај света , да изградимо живот само за нас . Чекаћу да се поново родим и сретнем га , да не буде освајач и мој непријатељ , да се време наше врати ...“
Док ми је причала о својој и Бајазитовој трагедији , њен глас је одзвањао тугом , да сам ја плакао , док су њој очи биле као исушено корито . Више није имала суза . Њена патња је била толико јака , да се цела наша одаја испунила муком . Осетио сам у ваздуху и у сваком делићу свога тела . Вук се није много саосећао са њом . Више је волео да проводи време сам у врту , као да смо му били досадни . Осетио сам бригу какве одавно није било - да је Вук поново исти онај дечак , који није дозвољавао да му приђемо , и подаримо му своју љубав .
87