видети . Пожелела сам да те пољубим у црвену косу , и да Вука привучем у крило . Воли вас Мара .“
Неколико дана касније одговорио сам сестри . Нисам имао жељу за њиховим областима .
’’ Прихватам заповест , јер је то заповест мога ’’ Змаја ’’, поштованог и љубљеног . Моје име биће само на папиру , бићете моја брига . Нека Бајазит мисли да живите у сиромаштву , такву ћемо причу испричати за свет . Нека моја браћа прочитају ово писмо , да не мисле да им отимам области .
Туга због његовог одласка биће у мени дуго , све док и сам не одем . Маро , волимо вас Вук и ја , два усамљена принца .“
Био је то још један опроштај од прошлости . Нисам се опростио од сестре и сестрица мојих , већ поново од старог Стефана .
Вук Бранковић је мислио и на мене и на њих . Мени је послао утеху да будем заштитник његовој породици , и скинем са себе осећај кривице који ме је прогонио . Познавао ме је у душу , и знао је колико ће ми бити тешко док не стигнем до циља .
И данас осећам његов дух који ме прати као анђео , као и дух Лазара и Милице . Мислим да ће пратити моје овоземаљске дане , све док им не дођем .
54