ВРЕМЕ ДАНАШЊЕ . ПЛАНИНА ТАРА , ЈУН , 2013 .
Списи Деспота Стефана Лазаревића , које је он лично написао , доспели су у руке тридесетпетогодишњег Филипа Витезовића , из Крушевца . Професор историје , који је одувек сматрао да живимо у историјском холограму , и да се ништа није догодило онако како је написано и протумачено .
Као да је сам Стефан изабрао баш њега да ове списе преводи и објави . Или виша сила која је изабрала и Стефана да у своје време донесе светлост . Из дана у дан , присећао се оног часа када му је живот из темеља промењен . Када га је најбољи пријатељ , по занимању археолог , назвао једног јутра , месец дана уназад .
’’ Устај , Филипе ! Имам нешто за тебе ! Брате , десило се немогуће ! Историја на длану ! Требаш нам !“
’’ Долазим , одмах ! Смем ли питати ко је особа ? Ко је писац ?“
’’ Стефан Лазревић , човече ! Ехеј , верујеш ли ! У нашем тиму је општа радост , али нико не зна ! Језик за зубе ! Код мене смо , у стану .” ’’ Стижем !“ Могао је чути своје срце у ушима . Узбуђење је испунило сваки делић тела и духа , једва је смогао снаге да се обуче . Сав у паници истрчао је из куће , због чега су родитељи кренули напоље за њим .
55