’’ Запамти Стефане , твоја судбина неће бити оваква . Ми који смо изабрали да страдамо , да ти не будемо узор . Куда ти прођеш , осећа се мир , па тим путем и пођи .“
Нисам могао да сакријем тугу када смо се вратили на двор . Гледао сам Мару , личила је на свог мужа . Били су као одраз у огледалу једно другом , били су једна душа , а два тела .
Осетила је да сам потиштен , и повела ме за руку низ ходник . ’’ О чему мислиш ? Што си тужан ?“ ’’ Вук не извршава своје вазалне обавезе . И намерава да настави са борбом .“ Тужно се осмехнула , и пољубила ме у образ . ’’ Ја ту ништа не могу , то је његов живот . Од оног дана покушавам да га преобразим , али сам схватила да ћу га тако отерати од себе . И ја се плашим да ћу га изгубити , у души ми је пакао . Он је зацртао да сачува земљу , а почео је да губи .’’ ’’ Докле ће тако ?“ ’’ Немој Стефане , молим те . Плашим се да причам о томе .“ ’’ Опрости . Знаш колико га волим .“ ’’ Како не бих знала ? И он тебе много воли . Размишља о твојој судбини колико и о својој деци . Хајдемо , ручак је постављен .“
’’ Маро , хвала за ове дане . Никада вам нећу заборавити .’’
’’ Не губимо наду да ће их бити још . 35