Насмешио сам се ради ње , али сам знао да више неће бити оваквих дана . Због тога сам желео да време стане , или да смо сви заједно у неком другом свету где је све лепо , и туге нема .
Убрзо је дошло време да преузмем терет на себе , и почнем испуњавати своју мисију . Седамнаест лета , горак укус живота , страх од самог себе , да не поклекнем , да не оставим све . Брига о народу , брига о млађем брату , који се све више удаљавао од мене . Схватио сам да нико од племића и учитеља не може вратити Вука мени , а ни ја сам . Јер ја сам сам био узрок . Није ме гледао као брата , а ја сам покушавао да га придобијем . То је трајало цео његов живот .
У једном смо се слагали-није требала да нас остави . Изгубили смо породицу . Имао сам осећај да он криви мене и мој пут .
Повео сам га да посетимо мајку . Повукла се у своју задужбину Љубистиње . Морао сам да је видим , и причам са њом . Дешавања нису била добра . Вук и ја смо са још петорицом коњаника стигли пред капију манастира , када нас је угледала једна од монахиња које су распремале двориште . ’’ Сестро Евгенија , изађи ! Кнез је стигао !“ Мислим да њеној радости није било краја . Питао сам се зашто је отишла када јој недостајемо ? Погледао сам брата . Тужан дванаестогодишњак сјахао је са свог коња , и потрчао мајци у загрљај . Задржао сам сузе . Откада сам напунио седамнаест и постао владар , плакао сам само у својим одајама , 36