’’ И не смеш бити као ја . Ти си рођен да ствараш мир , и само ћеш због тога држати мач у руци . Ја сам ратник , мени је судбина зла ...“
’’ Зашто им се и даље одупиреш ? Постао си вазал , а и ја ћу једног дана . Мораћемо , да бисмо очували народ .“
’’ Тешко је то објаснити , Стефане . На онај дан моји војници су уништили велики део њихове војске . Од тада ја чувам Косово , не желим да га дотакну . Шта ћемо од ових светиња ? На сваком зиду постоји симбол вере и порука за будуће генеарције . Зар то предати Турцима ? Мој народ очекује да га браним до краја , и тако ће бити . Када погинем , теби поверавам породицу . Моји синови су вешти , и учим их праведности , али ти си златно дете .’’
’’ Не говори тако , молим те .“ - једва сам успео да изговорим , јер су сузе кренуле . Гледао сам у оштрицу мача , и мач ми се одједном згадио . Бацио сам га на земљу , и гневно погледао Вука . Стајао је поносно , какав је увек био . На сунцу се пресијавала његова коса црна као ноћ , и очи као угарак . Био је тако висок и леп , моћан . ’’ Ти си непобедив !“ ’’ Покушаћу да будем .’’ - рекао је искрено , али више није веровао у своју победу .
Сетио сам се колико ми је значило његово присуство оног тешког дана када су мошти мога оца пренете из Приштине у манастир Раваницу . Вук је стајао уз мене , и подсећао ме на моју улогу .
34