Уздићи себе изнад бола можда је највећа човекова победа . Игнорисати патњу , отерати је као паразита који лута од једне до друге жртве . Много се може видети са те духовне висине . Нови свет , друга димензија , све ново и лепо . Уздићи себе , прећи степенице , и попети се на врх са којег се не пада , стопити се са светлом и постати надчовек .
Имао сам још једну лепу годину током свог дечаштва , иако сам већ три године био кнез . Током 1392 . године боравили смо на двору код Вука и Маре . Лепи дани за нас , живели смо као једна велика породица . Моји рођаци су ме волели , а мој брат Вук је престао са својим чудним понашањем . Толико се радовао што смо сви заједно , да сам после дугог времена поново видео њега срећног и насмејаног .
Двор у Приштини одисао је топлом породичном атмосфером , иако је та година била почетак пада великог Вука Бранковића . Био је господар Срба и Подунавља , али је те године изгубио Скопље и постао отомански вазал . Осећао сам велику тегобу због тога , а знао сам да ме иста судбина чека . Био је мој идол , мој омиљени витез Змаја , мој учитељ и други отац . Издвајао ме је од осталих момака , и сваког дана ме водио у врт да вежбамо ратничке вештине .
’’ Кнеже , идемо ! Обећао сам ти да ћеш бити Змај , а видим да си већ надарен .“
’’ Никада нећу бити као ти .’’
33