Путовали смо бродом у Бар . Тамо су нас чекали сестра Јелена и њен муж Ђураđ Балшић . Требало је преживети толико узбуђење .
’’ Вуче , како ћу издржати , а да не заплачем ? Зар да виде деспота и витеза уплаканог ? Реци ми неку јаку реч , разлог због којег ћу се држати чврсто .“
’’ Увек си знао да се расплачеш . Немој тако . Сестра очекује да нас види јаке и моћне .“
’’ Али ја сам скоро заборавио како сестра изгледа ! То је наша рођена , а нећемо је препознати . Видео сам је ’ 89 , и више никада .“
’’ Ни она неће мене препознати . Твој лик је сигурно запамтила , мој није . Ја сам био мало дете , данас је моје лице другачије . Мало је се сећам . Запамтио сам да је нежна и драга .“
’’ Срамота . За десет година нисам нашао времена да је посетим . Ни са осталим сестрама нисам у контакту . За Драгану не знамо да ли је жива , и где је , она је потпуни странац . Можда сам и умро за њу . Мозда ће Теодора желети да ме види . Жена је угарског великаша , а они су ми данас пријатељи . Мару нисам видео две године , Оливера ми се вратила ожалошћена . Без ње бих умро , а и без тебе . Немој ме никада оставити .“
’’ Нећу .“ - хладно је одговорио , и сакрио поглед . Нисам хтео да му кажем колико сам испуњен тегобом због сталног предосећања да ће ме издати . Као да је већ ковао планове против мене . Ништа му
103