се није од срца свидело . Ни Цариград , ни Митилен , а ни сусрет са Јеленом .
Сестра нас је чекала ... Стајала је попут мајке која ишчекује децу да се врате из далека . Видео сам је како стоји усправно и поносно , попут стене , а била је сићушна , млада и лепа , као да је млађа од мене . Тек онда схватих колико је занимљива и слична Оливери . Златна коса спуштала јој се скоро до струка ... Црне очи као што су биле очеве , севале су муњевито , и тражиле нас . Када нас је спазила , смешак са усана није пролазио , али су кренуле сузе , и мени и њој . Загрлила је обојицу , и зарила лице на моје раме .
’’ И овај тренутак сам дочекала ! А мислила сам да сте мртви !“
’’ Не , сестро . Знаш да имамо још много задатака у овом животу . Свашта смо преживели , али држимо се чврсто . Плашио сам се сусрета са тобом , јер сам ти лик заборавио .“
’’ Зато што сте сте били деца када смо се последњи пут видели . Нисам заборавила вашу лепоту ! Мој слатки братић Вук , како си порастао ! Диван је , Стефане !“ ’’ Прави витез ! Пуно ми срце када га погледам !“ Вук се понашао стидљиво , а касније сам схватио , било га је срамота , јер већ ме је у срцу издао . ’’ А ти , деспоте ! Глас о теби надалеко се прочуо .
Кажу да си страх и трепет међу војскама , да си
104