на војску где је на вежбама увек била подела на црвене и плаве,
па су плави увек побеђивали. Са друге стране, нисам инсистирао да буде као Полок, него да буде за нијансу лошије од Полока. Прикључио сам је једној соцреалистичкој скулптури коју
сам радио по узору на рад некадашњег професора из Атељеа.
Моја основна идеја је била да то буде сукоб разлика, да буде
сусрет те хладноратовске борбе. Јелена Стојановић је касније
формулисала идеју о модерној уметности као пропагандном
средству Запада. Написала је перфектан сепарат. Тада ја нисам
био свестан тога, али сам у подсвести то имао као идеју. Мени се
посебно допала комунистичка застава, јер сам имао на уму и то
да прва изложба апстрактне уметности у Совјетском савезу
педесетих година није одржана у галерији него у Институту за
нуклеарну физику и то захваљујући директору тог института. Он
је сматрао да научници не могу да схвате атомско језгро и теорију релативитета ако не могу да схвате апстракцију. Ја сам
соцреализам обожавао на више на чина. Прво технолошки. Има
у Земуну, у парку, једна скулптура бомбаша који стоји на прстима једне ноге. Такав споменик данас не може да изведе
апсолутно нико. То су такве занатске бравуре. Радили су их уметници који су пре рата учили школу и који су савршено владали
занатом. Са друге стране, то је ипак био неки недовршен занат,
јер је идеолошки био задојен. Његов квалитет се огледа у томе
што такав рад не можеш да копираш, он се неда вештачки направити, јер ти мораш да волиш то што радиш да би то испало
тако. Ја волим ту соцреалистичку скулптуру само због тих јаких
емоција које су ти уметници уносили у своја дела. Читаво наше
касније споменичко наслеђе су радили уметници школовани
после рата. Они нису у тој мери владали техником. Мислим да
тада они нису ишли у корак са временом, већ су ишли у корак са
собом. Наравно да су то шлифовани уметнци, који су томе дали
карактер. Међу њима је врло мало имена која су остала. Мени
је већина тих имена непозната. Биле су то добре занатлије. То је
требало лити у бетону, амбијентално сместити у целину. Међутим, када Олга Јеврић добије награду, не може да изведе скулптуру. Технолошке могућности и околности то нису дозвољавале.
Шта се дешава средином осамдесетих?
Без назива, 1975
84
Од средине осамдесетих ја престајем да излажем због
сукоба интереса, јер сам почео да радим у Музеју. Наставио сам
да излажем тек после двехиљадите. Петнаест година нисам
излагао. У Музеју сам радио од 1986. до бомбардовања. Тамо је