Predrag Caranovic sculptures Sep. 2014 | Page 85

било јако тешко запослити се јер су постојале бодовне листе за запошљавање. Константно сам конкурисао зато што сам испуњавао све услове. У време када сам примљен, директор је био Зоран Гаврић. Док је Зоран Гаврић био у Музеју, рад је био интензиван и комотан. Било је задовољство да се ради. Сви су знали свој посао. Било је и време Анте Марковића, када је било пара и кад су плате биле довољне да ти пруже лагодан живот. Тада смо страшно много путовали, не само преко музеја него и приватно, па смо били у току свих светских дешавања. У то време Музеј је имао два кустоса за међународну сардању. Јелена Стојановић је била за франкофонско подручје а Александра Јанковић за енглеско / англосаксонско подручје. Да би се бавиле међународном сарадњом њих две су морале да путују по свету и да упознају људе. Ја сам радио у Центру за визуелну културу са Костом Богдановићем. То је било радно место које је мени одговарало и које сам волео. И заиста сам имао срећу што сам га добио. Тада се пуно путовало и пуно радило. Зоран Гаврић је разумео да нема савремене уметности без комуникација, тако да се неколико пута годишње путовало ван земље, а перманентно месечно обилазили градови у бившој СФРЈ, пре свега Љубљана и Загреб, или су људи из тих градова долазили у Београд. Били смо изузетно повезани. То је био период интензивне комуникације. Чиме сте се конкретно бавили у Музеју? У Музеју сам направио само једну ауторску изложбу и три четири које сам радио по задужењу, јер су мој задатак била предавања која сам држао једанпут месечно или једном у три недеље. Веома сам инсистирао на томе да то буду врхунска/пар екселанс предавања и да се у њима говори о темама о којима није могло да се чује нигде другде, него само у музеју. Коста је први почео да их ради. Ја нисам могао да пратим Косту, пошто је он имао сасвим посебан начин мишљења. Оно што је мене интересо -