било јако тешко запослити се јер су постојале бодовне листе за
запошљавање. Константно сам конкурисао зато што сам
испуњавао све услове. У време када сам примљен, директор је
био Зоран Гаврић. Док је Зоран Гаврић био у Музеју, рад је био
интензиван и комотан. Било је задовољство да се ради. Сви су
знали свој посао. Било је и време Анте Марковића, када је било
пара и кад су плате биле довољне да ти пруже лагодан живот.
Тада смо страшно много путовали, не само преко музеја него и
приватно, па смо били у току свих светских дешавања. У то
време Музеј је имао два кустоса за међународну сардању.
Јелена Стојановић је била за франкофонско подручје а
Александра Јанковић за енглеско / англосаксонско подручје. Да
би се бавиле међународном сарадњом њих две су морале да
путују по свету и да упознају људе. Ја сам радио у Центру за
визуелну културу са Костом Богдановићем. То је било радно
место које је мени одговарало и које сам волео. И заиста сам
имао срећу што сам га добио. Тада се пуно путовало и пуно
радило. Зоран Гаврић је разумео да нема савремене уметности
без комуникација, тако да се неколико пута годишње путовало
ван земље, а перманентно месечно обилазили градови у бившој
СФРЈ, пре свега Љубљана и Загреб, или су људи из тих градова
долазили у Београд. Били смо изузетно повезани. То је био
период интензивне комуникације.
Чиме сте се конкретно бавили у Музеју?
У Музеју сам направио само једну ауторску изложбу и три
четири које сам радио по задужењу, јер су мој задатак била
предавања која сам држао једанпут месечно или једном у три
недеље. Веома сам инсистирао на томе да то буду врхунска/пар
екселанс предавања и да се у њима говори о темама о којима
није могло да се чује нигде другде, него само у музеју. Коста је
први почео да их ради. Ја нисам могао да пратим Косту, пошто
је он имао сасвим посебан начин мишљења. Оно што је мене
интересо -