шлајер. Намерно нисам хтео да правим никакве колаже. На
њима нема ниједне сличице, ниједног наслова који би привукао
пажњу. То је све монохроматско. Тих скулптура сам у ствари
имао највише. И бацао сам их. Рецимо, у Цвијети је Јадранка
Диздар правила велику изложбу која се звала „Лет без наслова“,
где је требало да буде сагледана цела продукција тадашње
трансавангарде. Како је она била новинар Омладинских новина,
један број тих новина је био каталог изложбе. На тој изложби ја
сам био један од заступљенијих уметника. Било је изложено
можда и десетак мојих скулптура. Како после те изложбе ја њих
нисам имао где да сместим јер су скулптуре биле великог
формата, све сам их после изложбе бацио. Углавном, те монохромне скулптуре сам правио из два разлога. Једно да оно што
радим не би био колористички експресионизам трансавангарде,
на начин на који се то код нас схватало. Са друге стране, мени
је тада била битна идеја о избацивању из оптицаја употребних
ствари. Све те ствари које сам ја летрирао су били прави предмети. Мени је било јако важно да предмети које радим имају
нека својства оригинала. Ја сам куповао нове предмете, ципеле,
сатове, кошуље, и облагао сам их новинском хартијом. Пента је
била у томе да то буду ствари које су нове и употребљиве, који
нису неки крш за бацање, па ми је било жао да га бацим. Ја сам
хтео, третирајући их на такав начин, да их поништим. То ми је
била идеја. Касније сам неке скулптуре за које сам мислио да
сам их бацио нашао случајно, код мајке у подруму, када сам
спремао изложбу Бабе и жабе. Подрум је био крцат. У њему су
били радови настали пре осамдесете и око осамдесете. Од 1987
више нисам излагао.
Ваш однос према соцреалистичкој уметности је у то
време добио нову димензију?
Отприлике у то време је била велика изложба на Ушћу
„200 година Америчког сликарства“. Тад сам ја уживо видео
Џексона Полока и друге ствари. Тито је већ умро. Била је већ
јесен. А ја сам тада, у једном тренутку испред неке основне
школе нашао црвену заставу са српом и чекићем која је била
прилично великих димензија. Школу су кречили, па су њоме
покрили под или нешто друго и она је била сва уфлекана.
Изгледала је са тим дрипингом као Џексон Полок. Како је застава била црвена а по њој су биле испрскане беле флеке, ја сам
хтео да додам и плаву, због наше тробојке, а и због асоцијације
Без назива, 1977
83