Осамдесетих, у време када су се готово сви окренули боји,
ви сте радили монохроматски. Зашто?
Соцреалистичке скулптуре које сам радио у атељеу у то
време сам почео да летрирам, облажем новинском хартијом. То
ми је осамдесетих била главна идеја. Тада је код нас почела
трансавангарда и моје мишљење је да су ту врсту трансавангарде измислили делимично критичари, а делимично Цуја из
Краљева, јер је он шверцовао боје. И шта је Цуја доносио од
боја, то се појављивало на сликама. То су биле неке пеликанове
флуоресцентне боје. Са тим се сликало. Наслови у новинама су
говорили о хиперколоризму, а у ствари Цуја је диктирао колорит
јер је читава генерација сликала његовим бојама. Мене је то
страшно нервирало. Рецимо рад „Справа за шутирање у дупе“
који је био изложен на Бијеналу младих у Ријеци радио сам баш
због наслова у штампи. Мене је све то нервирало, јер сам био и
историчар уметности и уметник. Тако је настао инструмент за
шутирање у дупе свих оних који то заслуже.
Триптих, 1975
82
Цуја је био бескрајно духовит тип и допадао ми се, али
оно што су радили други мени се чинило неозбиљно и
неодговорно. Мени се допала идеја трансавангарде да више
нема ауторитета, јер су пре тога наши критичари говорили да би
имао став мораш да будеш доследан у свом раду. А ја сам целог
живота хтео да будем недоследан, или сам био недоследан из
разноразних разлога. И чак бих волео да, када би неко некада
писао о мени да пише о дисконтинуитету моје уметности. Јер ја
сам и због животних прилика и због уметничких прилика имао
страшан дисконтинуитет у раду. С друге стране када погледаш,
тај дисконтинуитет је континуитет. Ја се нисам либио, ни сада,
последњих неколико година, да правим скулптуре такве какве
сам правио седамдесетих година. Мој дисконтинуитет се
састојао од тога да сам ја, тамо негде осамдесетих година, бацио
све своје радове из атељеа у контејнер. Бацио сам своју
продукцију од преко двадесет година. Десило се да сам у
кратком року морао да се селим неколико пута из атељеа у
атеље. Када сам изгубио и четврти атеље, четврти простор, било
ми је мука од свега. Бацио сам све. Сматрао сам да више нема
смисла бавити се тиме, јер сам се осећао као аматер који све
што ради ради само за себе. Осамдесетих сам намерно радио
те монохромне скулптуре од предмета које сам летрирао
новинском хартијом. Оне у ствари временом добију тај сиви