први млади уметник који је тада излагао на Панчевачком бијеналу скулптуре. Излагао сам на прве две. Излагао сам и на једној
изложби коју је 1983. радио Коста Богдановић која се звала Свет
Скулптуре. Ту су били Раша, Неша, Олга Јеврић, Пепа Пашћан,
Владан Радовановић, уметници које је тада ценио само мали
круг људи. Цела та изложба била је јако интересантна. И ту сам
излагао скулптуре које више немам. Нашао сам само једну јадну
фотографију. На тој изложби сам представио макете за скулптуре које сам правио за ласер. Ја сам се тада пуно бавио ласерским
пројекцијама.
Како су те ласерске пројекције изгледале?
Имао сам три званичне ласерске пројекције, али је то
данас смешно, јер је технолошки то било толико јадно. То је више била моја жеља да урадим неке јавне пројекције него што
су оне стварно такве и биле. Слабо су се виделе, или се нису
виделе уопште. Радио сам то испред куће. Отац мог најбољег
друга би ми обезбедо ласер у петак, а ја бих му га враћао у
недељу увече или у понедељак. Тада је било свега неколико ласера у Београду. Захваљујући њему ја сам то могао да урадим.
Набавио сам неке призме, огледалца... Моја је идеја била да у
једној скулптури треба да постоје две скулптуре, дневна и ноћна.
Дневна скулптура – то су те макете које сам ја правио, требало
је да буде скулптура у јавном простору и она је захтевала један
омањи парк. Моје амбиције