У својим делима Достојевски је “реалиста и психолог у вишем смислу”. Две централне његове инспирације су: проблем човекове личности (људске душе) и проблем људске заједнице.
Решавајући ове проблеме он је истовремено и песник и политичар и филозоф и религиозни мислилац и научник.
Силина његове речи и дубина његове мисли огледа се у начину на који обликује “живот идеја”.
Сваки његов јунак носи своју идеју попут бремена које осмишљава његов живот.
Питања о којима расправљју његови јунаци: Има ли Бога, постоји ли грех, смем ли да убијем, вреди ли уопште живети, и слично, Достојевски поставља тако као да од њих зависи “бити или не бити” једног конкретног човека.