У пролеће 1849. године, Достојевски је ухапшен због деловања у кружоку Петрашевског и осуђен на смрт стрељањем, заједно са најрадикалнијим члановима кружока. Смртна казна је пред сам крај замењена десетогодишњом робијом и прогонством у Сибир.
Четири године принудног рада Достојевски је провео у друштву убица и лопова, јер тада још није било уведено издвајање обичних осуђеника од политичких. Описао их је у Записима из мртвог дома (1862). Ту су до појединости оцртана сва понижења и тешкоће којима је био изложен, као и злочинци међу којима је живео.
Достојевски је морао пронаћи неки излаз да не би сасвим полудео у том окружењу. Утеху је нашао у хришћанству.
10. фебруара 1881. умире Ф.М. Достојевски. Из најудаљенијих градова путују изасланства да му искажу последњу почаст. Ковачка улица, у којој је изложен на одру, сва је црна од људи који преплављују у језивој тишини степениште радничке куће и испуњавају уске собе тик до одра. На том спроводу одједном се на један сат остварује свети сан Достојевског: јединствена Русија. Онако као што се у његовим делима осећало братство свих класа и сталежа у Русији, тако су и оне стотине хиљада иза одра у свом болу били једно: и млади принчеви и раскошно одевени попови, и радници, студенти, официри, и лакеји и просјаци били су једна јединствена Русија.