Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Página 90

88
Dragan Jovićević
Pedrove oči zacakliše.
„Pa, Antonija...“, napravi pauzu i dodade, „znate već kog... Jednog
jedinog!“
Pati Difusa razvuče levu stranu usne, što joj na trenutak dade
zmijski izgled.
„Tu sam te čekala“, pomisli, i nastavi dalje, glasom ispunjenim
sarkazmom.
„Gospodine Almodovar, kojim povodom ovde čekamo Antonija,
jednog jedinog?“
Pedro se konačno pomiri sa njenim namerama.
„Kako bismo proslavili!“, reče kao iz topa. „Kako bismo proslavili
njegov trijumf! Zlatnu palmu, znate već...“
„Pa, zar je već niste proslavili u Kanu?“, zaigra se dalje Pati Difusa.
Pedro se sada zakikota.
„Nije isto, ovo je u krugu porodice...“
Pati Difusa ga pogleda još jednom u oči. „Ovo je taj trenutak“,
pomisli u sebi. Trenutak koji je čekala.
„Gospodine Almodovar, da li biste bili ljubazni da pređemo na
stvar?“, bila je rešena da ide do kraja. „Zašto nam ne ispričate kada
ste i gde prvi put sreli Antonija? Tog jednog jedinog, naravno...“
Pedro za trenutak zaćuta.
„To već svi znaju. Tražio sam mladog glumca među svima koji
su bili na studijama...“
Pati Difusa ga prekide.
„Gospodine Almodovar, da li biste bili ljubazni da nam ovog puta
zaista otkrijete kako ste i kada upoznali Antonija, pre nego što će postati
jedan jedini?“
Pedro zaćuta duže.
„Gospodine Almodovar“, sad već insistira Pati Difusa, „Sećate li
se one noći kad ste prvi put ugledali Antonija?“
Uvidevši da je pogodila u metu, Pati isključi snimač. I skloni telefon
u strani. Gledali su se dugo, bez treptaja. A onda Pedro prođe
rukom kroz svoju žbunastu kosu i započe priču sasvim drugačijim
tonom.
„Bila je to jedna od onih noći u kojima ništa nije moglo da vas
rashladi od sve te vreline. Bilo je to treće leto od Frankove smrti,