Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Seite 82

80
Mirjana Kiževski
spasen“. Kao da je lako biti strpljiv kada je svaki odlazak u kupatilo,
svako suočavanje s onim u gaćama – što bih najradije odmah odsekla
– kao osuda prvostepenog suda na dugogodišnju patnju, bes i bol. I
tugu. Neizmerno dugu.
Šavasana. Dok ležim na prostirci za jogu u šavasani, mrtvakom se
osećam. Moje telo vrišti u tišini opuštajuće poze. Uobličeno biološkim
polom koji ne bi trebalo da je moj. Umrli idoli leže kraj mene – ustreljeni,
obešeni, raskomadanih tela - u pomrčini sale za vežbanje. I moj
tata je tu, ponekad, kad sklopim oči. Onaj zbog koga se, delom, očajno
osećam. A delom mi nedostaje, neutešno. Ne volim taj mir, to mrtvilo,
taj mrak. U mraku me žuljaju delovi moga tela. Kažu mi: „Nismo na
pravom mestu, mi ne bi trebalo da budemo ovde. Ti nisi to kako si se
rodila, ti nisi ON, ti si ONA!“ Kad mogu, odlazim pre završnog opuštanja.
Nekom je opuštanje merak, a meni je bedak! Ako i ostanem,
zurim u plafon. Zamišljam Pedra, cvet moje tajne, moju skrivenu ljubav.
Zamišljam poljupce, prste kako nam se prepliću, moju dugu kosu
na njegovim snažnim prsima. I moje grudi – oble, pune, ženstvene…
Tada opraštam lekarima za sve previde, dajem im novu šansu da
isprave pogrešan početak. Spremna sam, uskoro ću biti punoletna,
naučila sam svoje lekcije. Neka ih, neka seckaju, čereče, skidaju, spajaju,
odvajaju, lepe, prekrajaju, neka boli što boleti mora. Samo neka
me ponovo rode. Ovoga puta u pravom telu.
Šavasana: položaj u jogi, tzv. položaj mrtvaca – završno opuštanje
na joga treningu, pri kome vežbači najčešće leže na podu, nepokretni,
opušteni, sklopljenih očiju.