Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 81

Šavasana 79
da napokon dobijem termin. Moj termin. Čekan, kopan, moljen, mrcvaren
nedeljama, mesecima, godinu i po-dve. Famozni pregled u
prestonici. Prestonici čega? Monopola nad životima očajnih „tranzitivaca“?
Trebalo bi da se povežem sa zvaničnom terminologijom, da
uvežem sebe, svoj život, svoje postupke, racionalne i iracionalne, sa
slovnim i brojčanim odrednicama, s „dijagnozom“. Da sarađujem.
Odgovaram na teška pitanja. Mnogo teških pitanja. Iako je bilo obećano
da neću biti streljana rafalnom paljbom bolnog psihološkog rešetanja
lekara, nego da ćemo ići lagano. Kad za to budem spremna.
Ali ne, moj termin je socijala i treba ga iskoristiti. Socijala ne može
da bira, socijala kuša šta joj je servirano. Meni je servirano telo koje
nije moje. Kako je došlo do te greške, šta se to izmestilo u utrobi, u
genima, u nekom telesnom zapisu – ne znam ni sama. Samo znam
da ovako više ne mogu. Nebrojeno puta mi je došlo da umrem i sve
prekratim. Patnju sebi, patnju onima oko mene. Oko mene jedva ko
i da je ostao kad je crvuljak istine izmileo iz ormana. Zapravo, prešla
sam se. Mislila sam – biću iskrena, kao i ranije. Biće sve dobro –
shvatiće, prihvatiće me, to su moji drugari, zajedno i u dobru i u zlu.
Dobro je brzo isparilo, drugari se razbežali. Ostala je samo patnja.
Tiha, glasna, kako kad. Trenutno je tiha. Ipak sam na jogi. Mama me
nagovorila. Pustim ponekad da me nagovori na tako nešto – izlaske,
treninge, šetnje. Nije da ja neću, nego mi je mučno. Mučan mi je
svaki trenutak proveden u telu koje ne bi trebalo da je moje. Maštarim
kako ću izgledati u telu žene. Ponekad obučem sestrinu malu cvetnu
haljinu, navučem mamin kardigan i pogledam se u ogledalu. Volim
taj osećaj. Tada zaličim na sebe. Ali ne bih smela tako da izađem na
ulicu. Još ne. U ovoj provinciji, opkoljena neznanjem i neshvatanjem.
Ne shvataju ni zašto ne šišam kosu, evo, već četvrto leto, zašto ne
šetam devojke i ne bančim s drugarima. A ti što su mi nekad bili drugari,
sad su već stasali momci. Samo sam ja stala. Ni makac da porastem.
Makar sam tu uspela da sačinim nečujni pakt s telom – sa
onim koje kao da nije moje – da se odupre silama adolescentskog
hormonalnog divljanja i da uspori. Stvarno je zastalo. Samo dlake
rastu. One me ne slušaju, njima će i najmoderniji depilatori moćnih
svetlosnih zraka teško da iščupaju rep. Kažu da će biti bolje kad dobijem
hormonske tablete. Jedva čekam! Kao, teše me, „strpljen –