Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 80

78
Mirjana Kiževski
Ušuškan u mekanoj postelji
tad već dopola isušenoj
napola muljevitoj
zaglavljen u glibu
na klackalici Nebesa i Zemlje
ni ječao nisi.
/Znaju li ti anđeli u nama
šta sledi?
Jesu li spremni?
Ko ih podučava? Kako?
Zaborave li štogod lekcija
usput?/
(Rođenje, prvi put)
Na času joge. Poza prva. Udah. Sa udahom sve je počelo. Zapravo
– bez udaha. Neznano zašto, lekari su bili prevideli da u majčinoj
utrobi ponestaje vode. Nisu smotrili ni to da mi je pupčana vrpca dvostruko
obmotana oko vrata. Džaba im ultrazvuci i savremena aparatura,
džaranje po utrobi i unutrašnjosti vagine. Dok je materica činila
svoje ritmične kretnje i potiskivala me napolje, doslovno sam se gušila,
davila na pragu dva sveta. Unutrašnjeg, dotad znanog, i Spoljnog,
koji mi već tada nije zaličio na prijateljski. Kao da sam predosećala.
Poza druga. Zapravo, pozdrav Suncu. Retko ga pozdravljam – radije
se javljam Luni i mraku oko sebe. U sebi. Mrak se naizmenično
preliva, spolja ka unutra i obrnuto. U svakom slučaju, mraka ne
manjka. Presecam ga ponekim svetlim zrakom – povremenim ćaskanjem
s retkim poznanicima, izlaskom na poneku rođendansku proslavu
i slično. Nema mnogo toga. Uspeh je kad izađem napolje, kada
pokažem sebe svetu. Uglavnom se ne doživljavam delom sveta. Ne
osećam se ni delom sebe. Bar ne ovog telesnog oklopa. A telesno tinejdžerima
mnogo znači. Ne samo tinejdžerima. Neki ljudi ne mogu
da podnesu svoje telo, bez obzira na godine. Prilagođavaju ga kad
uzmognu. Kad im okolnosti dozvole, kad se kockice slože. Nadam
se da neću čekati predugo – nisam baš najbolja u rešavanju Rubika.
Kratak relaks. Kako sam dospela dovde? Mama se svojski pomučila