Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 70

68
Biljana Kosmogina
padnut. Ja sam jedini imao dokumenta. Oni nisu. Stavili su lisice svoj
četvorici, sa rukama na leđima. Jedan baja, bez fantomke na licu,
valjda glavni među njima, pitao me je: „Da li znate, gospodine, da je
zabranjeno okupljanje migranata u privatnim stanovima? Moraćete
da snosite sankcije.“ Napravili su zapisnik i odveli migrante. Svu
četvoricu. Gledao sam nemoćno u njihova prestravljena lica. Pomislio
sam da ni Almodovar ne bi mogao da osmisli tako potresnu
scenu. Ostao sam sâm i očajan. Otad je prošlo možda nedelju dana.
***
Pre dva dana mi je telefonirala upravnica zgrade. Počela je sa:
„Dobar dan, Milane, moje poštovanje. Moram da vam kažem da će
skupština stanara zgrade da održi večeras u osam sati sastanak sa
samo jednom tačkom dnevnog reda. Ta tačka dnevnog reda ste vi i
vaše neprihvatljivo ponašanje. Znamo da je bila policija jer smo je
mi zvali. Stanari su potpisali peticiju za vaše iseljenje. Svi se osećamo
ugroženima zbog migranata. Moraćemo o svemu da obavestimo vlasnicu
stana, kojoj plaćate kiriju. Možete da prisustvujete sastanku večeras,
a i ne morate. Posle sastanka dobićete zapisnik o tome šta smo
odlučili. Jeste li tu, Milane? Da li me slušate?“ Procedio sam: „Da,
čujem vas. Sve sam shvatio.“ A ona će: „Hvala na pažnji, Milane.
Doviđenja! Želim vam ugodan dan!“ Prekinula je vezu.
Dugo sam zurio u pod, u jednu tačku, slomljen. Sve moje lađe su
potonule. Imao sam to popodne pet onlajn časova, ne znam ni šta
sam pričao sa tom decom, puštao sam im video-klipove i crtane filmove,
mozak mi je bio izbrisan, a telo umorno i preteško. Na svu tu
nevolju, nisam imao ništa da me digne, ni travu ni spid. Na jednom
od časova sam zaspao, deca su me posmatrala putem veb-kamere dok
hrčem glave naslonjene na dlanove i smejala mi se. Zvali su roditelje
da me vide. Dobio sam od škole disciplinski ukor pred isključenje.
Ostaću bez posla, bez stana, bez migranata. Moj život se raspada i
gubi svaki smisao.
Juče me je u podne opet pozvala upravnica Mara. Javio sam se,
nevoljno, iako me je probudila: „Da, ja sam, izvolite, recite!“
„Skupština stanara je sinoć odlučila, Milane, da vam damo upozorenje.
Potpisana peticija za vaše iseljenje stoji, ali nećemo je još
upotrebiti. Mi nemamo ništa protiv vašeg seksualnog opredeljenja, Mi-