Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 71

Koža u kojoj živim 69
lane, ali itekako smo protiv vašeg socijalno neprihvatljivog ponašanja
jer u vašem stanu okupljate migrante, Milane, a to se krši sa zakonom,
koji zabranjuje okupljanje migranata u privatnim stanovima.
Zato smo odlučili da vi ne smete da primate u stan više od jednog
čoveka i da on ne sme da bude druge boje kože! Znači, samo jednog
posetioca možete da imate, ali da bude isključivo bele boje kože. Da
li se slažete sa našim uslovima, Milane? Vi morate da mi obećate da
ćete ih se pridržavati. U suprotnom zovemo vlasnicu stana. Posle nedavnog
incidenta sa interventnom policijom možemo da vas otpužimo
za trgovinu ljudima, Milane, a vi to ne želite, zar ne? Da li ste
tu, Milane, da li me čujete? Shvatate li šta vam govorim?“
Ne, nisam mogao da shvatim. Kakve su to ucene? Mešanje u
osnovna prava i slobode građana? Kakvi su to katanci socijalno prihvatljivog
ponašanja? Kao da me neko zajebava. Rekao sam: „Da,
čujem vas. Razumeo sam. Hvala.“ Kakvo poniženje. Nikad me niko
nije tako ponizio. Čak ni Mahmut. Čime se bave svi ti dokoni ljudi,
malograđani, homofobi, rasisti. Mojim malim, usranim, promašenim
životom da bi ga učinili još usranijim. I još, kao, treba da im budem
zahvalan što su tako velikodušni.
Tražiću joj zapisnik sa sastanka stanara da bih dobio crno na belo
potvrdu kakve se strašne stvari dešavaju nedužnim ljudima. Moram
da nađem advokata za ljudska prava. Kome to još sme da dođe samo
jedan, al’ mora da bude bele boje kože? Samo jedan, al’ da bude
belac! Da bude belac? To je njima socijalno prihvatljivo ponašanje?
To li je ta politička korektnost? Da iskočiš iz svoje kože. Šta sam uradio
da zaslužim ovo?