Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 69

Koža u kojoj živim 67
Tada su i počeli veći incidenti sa komšijom pored mog stana.
Treštala je arapska muzika i svi smo bili preglasni. Pevali smo, đuskali
i skakali. Komšija je prvi put zvonio na moja vrata u ponoć i
zamolio da prestanemo sa muzikom i galamom. Kad je opet zvonio
u tri sata, nisam hteo da mu otvorim. On je, naravno, shvatio šta se
tu događa, a kako i ne bi kad delimo isti zid sobe sa lošom zvučnom
izolacijom. Drugi put kad su ti isti migranti došli kod mene, komšija
je pretio da će zvati policiju, lupao je o zid, drao se i psovao. Žalio
se upravnici zgrade. Srećom, nije kod mene kupleraj baš svaki dan,
već samo periodično, jednom do dva puta sedmično.
Sa nekima od migranata sam i dan danas u kontaktu preko Vajbera.
U stvari, samo sa jednim Azizom, jedinim koji se u mene zaljubio.
Stigao je srećno u Nemačku. A taj ludak, moj takozvani
prijatelj, iskasapio me i učinio da se osećam kao govno, kao bednik,
nazivajući me zločincem protiv čovečnosti. Jebala ga njegova politička
korektnost, da ga jebala! Plakao sam dva dana posle toga, preispitujući
svoja dela i nedela. Išao sam i u crkvu da se molim za sve
migrante i za oprost svojih grehova. Naravno, o tome nikom ne govorim
da me ne bi ismejavali. Ali zaista ne mogu da se osećam kao
zločinac jer to nisam. Blokirao sam tog moralnog čistunca, mada sam
čuo da me uveliko olajava u izvesnim krugovima, ali ja sam ionako
odavno nepoželjan u svim gej krugovima, na šta sam uveliko navikao
i zbog čega me baš zabole dupe.
Sledeći put sam ih doveo četvoricu. Ne znam ni sam kako mi je
to pošlo za rukom. Nagurali smo se svi u taksi i došli kod mene. To
je bila baš luda kinki žurka. Nije se znalo ko koga vata, ko kome puši.
Čak je i krevet pukao pod našom težinom. Bio je to najbolji grupnjak
u kome sam učestvovao. Lepljivi od znoja, pljuvačke i sperme, smejali
smo se, pili, šmrkali, valjali se, vrištali.
Kad mi je policija zvonila na vrata u pola pet ujutru, niko nije čuo
tu zvonjavu jer smo bili toliko raspomamljeni i bučni, ali smo čuli
kad su počeli da lupaju na vrata i viču: „Policija, otvorite smesta!“
Usrali smo se svi od straha kô grlice i zaćutali. Ali oni su lupali i lupali,
preteći da će da razvale vrata. Otvorio sam. Interventna brigada,
njih petorica-šestorica uniformisanih frajera sa fantomkama, naoružanih
do zuba. Svako sa automatskom puškom. Tresao sam se pre-