Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 64

62
Dunja Ćirić
Grej: I ja sam se umorio. I ja ostajem ovde.
Hugo: A sećaš se kako smo mogli dugo da trčimo zajedno. Nismo
više za trčanje, a za ovakve akcije nikad nismo ni bili.
Grej: Pričaj u svoje ime.
Hugo se lagano povija da legne.
Hugo: U redu, pričam u svoje ime, ali onda bar prilegni za čas da
skupiš malo daha za svoje mačke i svoju priču.
Grej kruži oko Huga, koji već leži.
Hugo: Hej, stari, opusti se, niko ni ne zna da smo ovde i da smo sami.
Ovo žbunje nam je oduvek omiljeno, sećaš se sigurno.
Grej: Dobro, malo ću se odmoriti, ali stvarno si krelac.
Hugo: Ti si krelac, ali ja ću uvek biti tu negde za tebe. Znam da ćeš
jednom oprostiti i meni i sebi.
Grej: Nemaš ti pojma, ali nema veze. Tvoje dosadne priče me uvek
uspavaju.
Hugo: Hoćeš da ti pričam priču dok ne zaspiš?
Grej: Neću, ali može ona o kokoškama... Mnogo su glupe.
Hugo: Ono kad je kokoška izašla na ulicu u gaćama jer je mislila da
su to pantalone?
Grej: Jao, da, baš tu... hahahhaha... ali pričaj je tiho da te niko ne
čuje.
Hugo: Onda priđi bliže da bolje čuješ.
Hugo i Grej ostaju u žbunju i predu.
***
Dva meseca kasnije opet je sparno. U međuvremenu se klima
dosta promenila. Dvorište se samo čini nepromenjeno. Zapravo, situacija
je sledeća. Deca iz komšiluka kače po kapiji parole „Ljuba i
Hugo“ pa okolo srca. Ili „Grej i Ljuba“ pa okolo srca. Ili „Gizmo i
Ljuba“ pa okolo srca.
On je prilično vedar i okupan životom i dečijim opažanjima. Kada
je lepo raspoložen, po kući nosi šešir sa velikim crvenim cvetom.
Danas lakše diše. Meda stoji oštrije nego ranije. Sada čuva još šest
novajlija. Svi su različiti. I šareni.
Priče i odluke ostaju na ljudima.
Istina je negde drugde.