Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 65

63
Biljana Kosmogina
KOŽA U KOJOJ ŽIVIM
Ja sam samo jedan od onih koji vole kruzing mesta u ovom gradu.
Smučile su mi se dejting aplikacije, Romei i Grajnderi, volim kad se
stvari odvijaju brzo, kad je dovoljan samo pogled i pokret glavom,
bez uvijanja i prenemaganja. Onlajn me gnjave: te kol’ko imaš godina,
te kol’ki ti je kurac, slikaj i pošalji mi ga, pa celu figuru, ajd
sad i lice, ajd sad malo drkaj... boooring! Te mator si, te debeo si, te
dlakav si... Ali ja nemam razloga da bilo šta krijem. Želim seks, živo
meso, da me neko dobro izjebe i to je sve. Šta je tu čudno? Igram sa
otvorenim kartama. Moje namere su jasne i časne. Nekad upali,
nekad ne. Nekoliko puta umalo da nadrljam jer sam se nabacivao
strejt likovima, ali bože moj, ne piše svima na čelu da nisu gej. Mnogi
od njih su oženjeni. A ja volim takve: muževne, dominantne i dlakave
medonje. Ali najviše volim i iz dubine duše sam naklonjen strancima:
Arapima, Azijcima, Romima, Afroamerikancima... Obožavam sve
što nije bele boje kože. To me loži više no išta. Njihov prelepi miris,
komunikacija, dodir... Mnogo su kulturniji i senzibilniji od svih domaćih
gejeva sa kojima sam imao nešto. A imao sam svašta sa mnogima.
Pošto su mi stranci veliki fetiš i izazov kojem se teško odupirem,
počeo sam da kruziram među migrantima ispod Brankovog mosta,
gde ih ima dosta. Svi oni koji nisu u kampovima kreću se i spavaju
po mračnim budžacima uz reku, ispod mostova, po parkovima. Počelo