Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 56

54
Marko Mihajlović
najvažnija osoba Milanovog života. Krasilo ga je to što je bio blag,
rečit, pun samopouzdanja i ulivao je sigurnost. Govorio mi je o danu
kada je Milan odlučio da se vrati u Srbiju i tu prestane da postoji.
Uradio je tako da bi se oprostio od mene jer me ostavlja samog i
Migel je to razumeo.
Svima koji su krasili njegov život, poklonio je dan koji su proveli
zajedno. Za svakog od njih taj dan je bio jedan od lepših koje su dotad
doživeli.
Migel i on su nekoliko nedelja pred odlazak za Srbiju uradili i dovršili
sve ono za šta dotad nisu mogli da nađu vremena. Bilo je tu pregršt
naizgled beznačajnih stvari. Okrečili su stan, trčali pored mora,
ručali u restoranima koje su voleli i u onima koje nisu posetili pre
toga. Ležali su jedan kraj drugog u tišini satima, gledali u sunce koje
se utapa predveče u more. Onda su došle na red i neke bitnije stvari.
Najvažnija od njih bilo je njihovo venčanje. Taj dan slavili su dugo u
noć, uz sangriju i na mestu koje je Milan najviše voleo, „Los Bunkers
del Carmel“ ili, kratko, Bunkeri. To mesto krase zaljubljeni parovi i
svi oni koji žele da pobegnu u svoje misli. Samo najuporniji turisti
uspeju da nađu put donde i uživaju u predivnom pogledu, od koga zastaje
dah. Milan je na tom mestu donosio važne odluke u svom životu.
Tamo je odlučio da ne želi da se leči jer leka, zapravo, nije bilo. Nije
želeo da troši dane u bolnici. Takav je bio i kada smo bili deca. Kada
bi nas roditelji odveli zubaru, na stolicu je sedao prvi. Sve ružno što
je morao da doživi, obavio bi odmah, a potom je bodrio mene i uživao
u novostečenoj slobodi. Slobodu je voleo više od života.
Od dana kada je prestao da postoji, pre nego što zaspim, mislim
na njega u tišini. Zovem ga u snove. Nakon jedne takve noći u Barseloni,
ustao sam ranije nego obično i probudio Migela. Zajedno smo
otišli do Olje, a onda sve troje do Bunkera i tamo smo čekali svitanje.
Tek rođeno sunce bilo je blago, a boje jače nego prethodnih dana.
Gledali smo u prelepu Barselonu, sedeći na jednoj od terasa. Izvadio
sam bočicu sa njegovim pepelom i istresao je na beton. Gledali smo
se u tišini, a onda sam im rekao sve čega sam mogao da se setim o
svom bratu. Bila je to priča o njemu i o svoj braći i sestrama na svetu.
O svima koji su bili neshvaćeni, odbačeni, prećutani, zaboravljeni.
O onima koje je krasilo sve ono po čemu se razlikuju.