Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 55

Sve o mom bratu 53
mu je preostajalo bila je borba. Radio je to lavovski. Kao dečak, a
onda i kasnije, u toku odrastanja, kada bi mu neko dobacio ružnu reč
ili ga kinjio jer se razlikovao, umeo je da istrpi, da se napravi da ne
čuje. Morao je da se izbori za mesto pod suncem, za sva prava koja
bi svima trebalo bespogovorno da pripadaju. Oni koji su privilegovani
da budu deo većine, iako smo svakodnevno svedoci činjenice
da većina ne mora i nije uvek u pravu, čak i kada su neutralni, svojim
okretanjem glave na drugu stranu otežavaju svaki dan ljudima poput
mog brata i drugima koji se po nečemu razlikuju. Prećutno, većina
nam daje pravo da mrzimo, osuđujemo, napadamo, podsmevamo se.
Uprkos tome on se nije predao i nikada nije mrzeo. Nije ni od mene
odustao, a trebalo je da ja budem taj koji je hrabar i kažem svima:
„Pa šta! Jel’ je strašno da muškarac voli muškarca? Kakve to veze
ima sa svima koji mrzite? Šta zapravo hoćete? Kome smeta ljubav i
zbog čega?“
Nažalost, ćutao sam. Bio sam kukavica i sada, kada više ne postoji,
pokušavam da ispravim grešku. Eh, da mi je hrabrosti barem
pola koliko je u njemu bilo, sve bi bilo drugačije, ali nije.
U Barselonu sam doputovao pre svitanja. Na aerodromu me
je čekala Olja, naša drugarica iz Beograda. Ona je u Španiju došla
nekoliko godina nakon Milana. Vozili smo se širokim bulevarom do
Trga Real. Kao da je vazduh mirisao na njega. Bilo je tiho, pusto, ili
mi je on nedostajao, pa mi se tako učinilo. Jednom od poprečnih ulica
stigli smo do stana u kojem je živeo sa svojim partnerom. Vrata je
otvorio krupniji mlađi muškarac u policijskoj uniformi. Kratko je
rekao da se zove Migel i da se upravo vratio iz noćne smene. Olja ga
je srdačno poljubila u obraze. Nespretno je uzeo kofer iz moje ruke
i pozvao u stan. U njihovoj kući sve je podsećalo na Milana. Bilo je
onako kako sam zamišljao da će biti. Na zidu su visile fotografije
naših i Migelovih roditelja i nekoliko iz pozorišta u kojem je radio.
Na sredini zida stajala je slika nas dvojice kada smo bili deca. Na
njoj sedimo zagrljeni između roditelja na krevetu naše nekadašnje
dnevne sobe. I danas pamtim koliko smo tada bili srećni.
Narednih nekoliko dana Migel me je vodio na mesta na kojima je
Milan voleo da provodi vreme. Upoznavao sam njihove prijatelje i
poznanike. U samo jednom danu bilo mi je jasno zbog čega je Migel