Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 54

52
Marko Mihajlović
smo proveli zajedno, ništa novo o njegovom životu nisam saznao.
Bio je isti onaj kao kada smo bili deca. Razlikovali smo se u mnogo
čemu, a opet smo bili slični. Njegovo srce je sigurno bilo veće jer
me je voleo bezuslovno. Tih dana ostajali smo budni do kasno u noć.
Slušali smo muziku i ćutali. U godinama koje su protekle, nas dvojica
smo naučili da ćutimo o svemu što nas razdvaja. Sve što je želeo da
znam, saopštio mi je tišinom. Trošili smo vreme koje mu je preostalo,
sve dok kancer nije prekinuo njegov život. Otišao je tiho kao i mnogo
puta pre toga, samo ovoga puta zauvek.
Dan pre smrti sam ga slagao. Rekao sam mu da će sve biti u redu,
a znao sam da neće, i jako ga zagrlio. Tada sam se od njega oprostio.
Bilo je strašnije od smrti jer ona nije bila moja, već njegova. Za one
koji ostaju, uvek je strašnija tuđa smrt. Rekao bih da je to iz sebičnih
razloga i straha. Čovek je biće koje najviše voli sebe i često u toj prevelikoj
ljubavi zanemari svoje bližnje. Kada tugujemo, činimo to jer
smo ostavljeni. Onaj kome se smrt dešava, u trenu sazna da li se
odlazi u večiti mrak ili postoji carstvo nebesko. Nama kojima nije
došao poslednji čas, ostaje neizvesnost i strah. Kada se završi život,
sećanja koja smo čuvali, odlete nekud u beskraj, gde ostanu zauvek.
Čak i uspomene koje delimo sa nekim, jer su nastale u zajedničkom
trenutku, nisu iste. To je ono što ih krasi. Svako sećanje oboji se na
svoj način. Ipak, s vremenom izbledi i ostanu samo obrisi.
Sve ono što je mog brata i mene razdvajalo, posle njegove smrti
postalo je nebitno. Svaki korak prkosa glup i neozbiljan, a svaka reč
uvrede smešna i nebitna.
Oprosti, rekao sam mu jednog jutra kratko. Nasmejao se najpre
blago, a onda zakikotao i odgovorio da se ne glupiram. Potom je zaćutao,
pogledao me u oči uzevši me za ruku i setno uzdahnuo. Znao
sam da je želeo da ode kući, tamo gde je našao sreću. Zbog toga sam
sa njegovim pepelom u plastičnoj bočici i koferom do deset kilograma
težine otišao na put. Odneo sam ga jedinoj dami koja je uspela
da mu osvoji srce. Otišao sam u Barselonu, njegov dom.
Milana pamtim kao osobu koja je mogla sve. Iako je bio nekoliko
godina mlađi od mene, uvek je bio hrabriji. Možda zato što je
od onog trenutka kada je okusio život, morao da se bori za sebe. Nije
imao drugi izbor. Čak i onda kada je znao da će izgubiti, jedino što