Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 53

51
Marko Mihajlović
SVE O MOM BRATU
U koferu do deset kilograma težine nije mogao da ponese mnogo
stvari sa sobom kada se vratio u Srbiju mesec dana pre smrti. Verovatno
to nije ni želeo. Dočekao sam ga na aerodromu. Pozdravili smo
se kao stranci i seli u auto. Otkad su nam roditelji umrli, često smo
razgovarali telefonom, ali su naši razgovori bili bezlični. Ja ništa
nisam pitao, a on nije govorio o svom životu. Sećam se dana kada
nam je rekao da je homoseksualac. Otac i majka su zaćutali, a onda
postavili nekoliko pitanja koja nisu imala smisla. Mislili su da je to
samo jedna u nizu mnogih Milanovih faza. Za razliku od njih, ja sam
osećao sramotu. Pravio se da ne postoji to što je izrečeno. Kada se
odselio za Barselonu, osetio sam olakšanje. Nisam više morao da
čuvam tajnu za koju sam želeo da je niko ne sazna. Majka je pre smrti
pokušala da nas pomiri, ali mi nismo bili u svađi, samo nismo uspeli
da se razumemo. Sada, kada u ruci držim urnu sa njegovim pepelom,
shvatam da je u našim životima sve drugo bilo manje važno od ljubavi
koju smo jedan za drugog imali, ali je nismo prepoznali.
Pored pepela, ostala su sećanja. Dođu mi nekad u san slike prošlosti
i vrate ga u moj život. Dovuku ga iz beskraja.
U njegovom koferu bilo je garderobe, mobilni telefon i sveska, u
kojoj su bili upisani nazivi pesama koje je voleo i rečenice koje je
želeo da zapamti. Godinama sam mu obećavao da ću doći kod njega,
ali to nisam učinio. Na kraju, on je došao meni. Poslednjih dana koje