Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 52

50
Srđan Miljević
Na kratko sam zaspao. Probudio sam se u stanu sa dve opasne
ribe. Sad sam ja pomislio da sam u filmu Pedra Almodovara. Slobica
je skroz bio u ulozi, pa sam shvatio da je Aleks bio u pravu. Riba i
po je taj Slobica. Previše ljubičaste šminke za moj ukus, ali dobro. I
dalje su razgovarali, pa nisu ni primetili kad sam otišao do toaleta.
„Društvo, idem da spavam. Vi imate tu posteljinu, pa kad budete
hteli…“, kratko sam im se obratio, prilično pijan.
„Važi srce, ljubimo te“, rekao je Aleks i nastavio da priča Slobici,
„Ma deset godina sam ja samu sebe izdržavala. Bolje da ne znaš.
Nema tamo vremena da se pati. Time is money. Osmeh na lice i piči!
Pa, jebote, gostovala sam u nekoj emisiji i govorila o sreći, a lečila
sam kondilome tad. Mislim, to je život. Svi smo pod maskama.“
„A jesi ti nekad volela, Viki?“, čuo sam Slobin tanani glas.
„Čuj, volela. Viki se jednom i udala. Doduše, uvek sam govorila
da nikada neću reći da. I onda sam na sopstvenom venčanju rekla
ne, jel’ znaš? Hahaha. Udala sam se u Grčkoj, a tamo ti je ne – da.
Kapiraš?“
„Ti si baš luda. A kako si se udala? Mislim, Violeta nema papire?“
„Pa, Slobice, ja celo veče ovde objašnjavam neke stvari i ti opet
tako. Kakvi papiri? Moć, dečko! Šta si se uokvirio, samo granice
vidiš. Hellooooo!“
Telefon mi je opet zavibrirao.
***
Neko za zez: OK. Samo, ja sam diskretan, znaš.
Neko za zez: Sent you photo.
Jebote, ladno Bojan Slobičin!