Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 57

Sve o mom bratu 55
Ljudski rod čine nesavršena bića jer da nije tako, ne bi bilo ratova,
ljudi koji pate, gladuju, umiru u mukama. Ne bi bilo napuštene dece
i straha. Ne bi bilo važno koje smo boje kože, pola, rase, seksualne
orijentacije ili imamo li neki hendikep. Ko i u čije ime odlučuje da
ljubav nije ljubav ako se voli isti pol? Ko određuje šta je ispravno, a
šta nije? Imamo li pravo da sudimo o nečijem životu? Pravimo razlike
tamo gde one ne postoje. Zbog toga imamo granice i države koje
se ograđuju žičanim ogradama, podižu zidove. Imali smo već jedan
takav zid u Nemačkoj. Srušen je uz veliki napor pre trideset godina,
a isto toliko godina je delio živote i bio izvor nesreće milionima ljudi.
Previše je onih koji su izgubili život zbog svih pomenutih i nepomenutih
beznačajnih razlika. Postojao je mladić koji nije mogao da
diše jer je nečije koleno bilo na njegovom vratu. Živeo je nekada
negde dečak u crvenoj majici čije je telo izbacilo more na obalu grčkog
ostrva. I dalje u ovom nesavršenom svetu postoje žene čija
prava nisu izjednačena sa pravima muškaraca. Kada bismo za trenutak
posmatrali svet očima svih onih koji su obespravljeni i kada
bismo uspeli da smognemo snage da odbacimo predrasude, shvatili
bismo. Umesto toga, dopuštamo da ono što ne razumemo ili ne želimo
da prihvatimo, pravi razlike među nama, a naše sestre i braća
postaju žrtve. Kad zakuca poslednji čas, treptaj duše u grudima koji
vodi u nepoznato i dah kad zatreperi na usnama, sve postaje nebitno
i kasno je za pokajanje. U smrti smo svi jednaki.
Dok sam govorio sve ono čega sam mogao da se setim o njemu,
pepeo je raznosio vetar, milujući nas i mrseći nam kosu. Španci imaju
izreku da ne treba završiti dan pre nego što saznamo nešto novo.
Svaki dan koji se rodi svitanjem, prilika je za početak. Na nama je
da ga iskoristimo. Sve u čemu smo grešili, trebalo bi da pokušamo
da ispravimo i ostavimo za nama.
Moj brat je za mene bio najbolji i najvažniji čovek koga sam poznavao.
Nije se trudio da promeni svet, ali je svoj krojio najbolje što je umeo.
Vidim ga u osmehu ljudi na ulici, pogledu ispod obrva neznanaca. Čujem
mu korake dok pada kiša po gradskom betonu i osetim njegove ruke u
vetru koji me miluje. Te večeri usnio sam mirnim i čvrstim snom i znao
sam da će novi dan biti bolji. U danu za sobom saznao sam najbitniju
stvar u svom životu. Naučio sam kako da ga nikad ne zaboravim.