Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 49

Uokviriti se 47
Hajdi. S kosom svuda po ramenima, trčkaram po nekom polju, idealno
lavandi, u šarenoj, laganoj haljinici, bosih nogu. Kad je ovo čuo, rekao
je: „Skandalizovan sam idejom, bosonoga! Pored toliko preeeeeeeeelepih
štikli ti trčkaraš bosa? Devojko, koji je tvoj problem?“
„Pa, otkud znam, kad maštam, uvek osećam polet, lakoću, razigranost.
A ne bol ili žuljeve“, rekao sam. Njegovo ćutanje značilo je
da ovu temu sa mnom više neće načinjati.
Večeras je, mlatarajući kesama, s vrata povikao: „Dečaaaaaciiiii!
Doneo sam perike da se malo igramo.“
Zagrlili smo se, kao i uvek. On je „such a nice person to hug“.
„Znam, to mi svi stalno govore“, nastavljao bi. Čim se pozdravio sa
mnom, okrenuo se ka Slobi i gotovo povikao: „Ma, koliko si ti jedno
preeeeeelepo stvorenjce! Vidi okice, nosić. Ćao, ćao, Aleks, drago
mi je.“
„Slobodan, drago mi je.“
„Ili Violeta, kako god želiš“, rekao je, pružajući mu ruku, pa je
brže-bolje nastavio da ga odmerava. „E, Slobo, ajde ustani, molim
te, samo da vidim nešto. Da, da, samo ustani. Znao sam! Kukićiko
iz bajke. Slobice, ti si ozbiljna riba! To telo viče: Obucite mi haljinu!
Ništa ne brini, sve je Viki ponela.“ Slobica je mutavo stajao i gledao
u Aleksa kao tele.
Dobro, ima dovoljno džina, pomislio sam i pustio da se
zabavljaju. Aleks je oduvek direktan, a Slobica je nekako krhak, ali
stvarno nisam nikome keva. Samo da ne ispale za izlazak.
„Ovaj Stevan, on nije nikakva žena, na primer“, počeo je Aleks
priču, gledajući me direktno u oči nakon što smo nazdravili. „To
samo blene u telefon i dopisuje se. Bar da akcija, nego… Budala. On
ti dođe kô neki Crveni krst za pedere. Vidi, evo i sad! Helloooooooo,
drugari su ti tu! Ajmo da se presvlačimo, znaš šta sam sve doneo.“
„Samo se vi igrajte. Kul sam ja“, rekao sam.
***
Neko za zez: Imaš golišave fotke?
Photo sent.
Photo sent.
Neko za zez: Sent you photo.
Neko za zez: Sent you photo.