Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 35

Pojedinosti u prikazu lica i tela 33
Nije više mogao da razdvoji svoje misli od njegovih. Svoje
oblike od Manetovih. Gledao je u svoje noge kao u tuđe. Nešto
im je nedostajalo. Nešto je trebalo dodati, docrtati. Tražio je od
Maneta da nacrta njihove noge. Posle je dugo proučavao crtež.
Tražio je šta je na tim nogama njegovo, a šta Manetovo. Odjednom
mu se učinilo da je u pitanju neka greška. Da su palčevi koji
se nalaze na njegovim nogama Manetovi, a ne njegovi. Da su njegovi
onakvi kakve je video na crtežu.
Kada je gledao sebe u ogledalu, više se nije prepoznavao. Njegovo
lice je bilo jedino lice koje je poznavao bez greške. Sada je
tu bilo previše Maneta. Imao je utisak da se može izgubiti na ulici.
Zaboraviti ko je. Otići u tuđi stan. Zagrliti tuđu ženu. Ostati tamo
da živi do kraja života. Niko ne bi primetio da on nije čovek koga
su čekali. Niko ga ne bi prepoznao.
Potpuno izgubljen.
„Mislim da sada razumem priču o Adamu i Evi. Dve osobe su
dovoljne da se stvore svi ljudi. U dve osobe ima potencijala za
svaku drugu zamislivu osobu. Mogli bismo da uzmemo tvoje i
moje oko i da dodajući malo više tvog ili malo više mog napravimo
bilo koje oko na svetu.“
„Ali Adam i Eva nisu bili muškarci“, rekao je Mane.
„Kako nisu? Bili su ljudi. Bili su Adam i Eva. Nije bilo još muškaraca
pa da Adam bude muškarac kao jedan od njih, a Eva je
bila Eva, nije bilo još žena. Ne možeš da praviš od jedne jedine
osobe nikakvu kategoriju.“
„A kako bi se ponavljalo ako nemaju potomke?“
„Pa, kao što se mi ponavljamo u bićima sa tvojih crteža. Znaš
ono kada vidiš ćerku koja liči na oca? E, pa ja tako vidim sebe u
tebi, u tvojoj koži.“
„Kao kod Almodovara?“
„Ahaha. Tako nešto.“
„Misliš da bi on mogao da snimi film o nama?“
„Ako bi snimao crtani film.“
„Voleo bih da ti promenim kožu.“