Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 36

34
Nikola Živanović
„Kako?“
„Voleo bih da naslikam sebe na tebi.“
Kupili su boje. Mnoštvo boja i različitih četkica. Mane je slikao
po njemu. Dodavao mu svoje oči, zatezao lice pod svojim osmehom,
činilo se da pomalo boje ostaje da lebdi u vazduhu gde bi se
nalazio Manetov pramen. Slikao je sebe u lepe dane. Sebe u tužne
dane. Svakoga dana slikao je sebe ponovo na Vladimiru. Sada više
nije bilo mešanja. Sada je Vladimirov integritet bio direktno ugrožen
Manetovim oblicima koji su se urezivali u njega.
„Zašto svaki svet koji neki par izgradi, na kraju postaje samo
jedna osoba?“
„Ne znam.“
Nije ih više bilo dvojica. Bio je samo jedan, kloniran,
ponovljen. Bili su uniformisani.