Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Seite 34

32
Nikola Živanović
zaboravi i poljubi dečka u Knezu. Odmah bi nastajala panika.
Zalud se posle izvinjavao i objašnjavao da je bio toliko ponesen
ljubavlju i trenutkom da je i zaboravio da drugi ljudi postoje. I
zaista, često je to zaboravljao. Zaboravljao je da neko sedi pored
njega u autobusu, ponekad bi čekao na pešačkom prelazu da se
promeni svetlo na semaforu da bi na kraju primetio da taj pešački
uopšte i nema semafor, a onda odmah na sledećem prešao na crveno,
dok su ga svi zbunjeno gledali, a on pokazivao rukama da
je nemoćan da išta popravi, da ne upravlja on semaforom i da nije
on kriv što je crveno svetlo upravo tada kada on prelazi ulicu.
„Hoću da nas nacrtam“, rekao mu je Mane.
„Kako?“
„Sačekaj, slikaću prvo sebe. Pa ću te onda polako dodavati.“
Vladimir je počeo da dobija svoja pisma nazad. Neke reči su
bile precrtane, neke podvučene, neke zaokružene. Sve to raznim
bojama. Falusi su se pretvarali u oči, nagi mladići u otmenu gospodu.
A reči koje su se mogle čitati iz plavih ili zelenih slova,
dobijale su blago erotičan prizvuk.
„Ti ćeš da budeš aktivan“, rekao je Manetu.
„Dobro.“
Prožimali su se. Mane mu je počeo slati crteže. Video je svoj
nos ispod njegovih očiju. Gornja usna, ona dominantna, bila je
Manetova, a donja Vladimirova i spajale su se u neki jedinstven
samopoljubac.
Vladimir je onda dugo ležao sam na lađima i ćutao, ne pomerajući
usne. Osećao se kao da se ljubi. Кao da će se ljubiti sve dok
bude ćutao. Nije bilo potrebno ništa da radi. Vođenje ljubavi je
bilo statično. Bez volje, bez misli. Stvari su se privlačile ili se nisu
privlačile. Nije bilo potrebno umešati se. Nije bilo potrebno ništa
raditi.
„Šeling je smatrao da se nikada ne zaljubljujemo. Da uvek samo
otkrivamo da smo zaljubljeni.“ Mane je ćutao. Vladimiru se činilo da
to nije nešto što je on rekao Manetu, nego da je to nešto što su zajedno
rekli, samo je izašlo na njegova usta. A moglo je i kroz Manetova.