Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 325

Adresa sreće
323
„Počele smo da se družimo, malo je mlađa od mene, zavidi mi na
mom poslu. Zarobljena u stanu, sa dvoje dece, a muža viđa samo
kasno uveče. Kaje se često što se tako mlada obavezala. Voli ona
svoju decu, voli i muža, ali mi često napomene kao je to sve moglo
i malo kasnije. Htela sam često da joj kažem da posao nije toliko fantastičan
kada se uveče umoran vraćaš u prazan stan, bez ikog da te
dočeka, ali sam ćutala. Svako ima svoju muku. Možda nisam odmah
registrovala osećanja prema njoj. Nakon mesec dana sam znala da
sam u ozbiljnom problemu. Zaljubila sam se u nju. Delovalo je da tu
nema budućnosti. Kako sam pogrešila…“ Uzdišem i ležem u ljuljašku.
Andrea nežno stavlja moju glavu u svoje krilo. Mazi me po kosi,
prija mi to.
„Iznenadila me je jedne večeri. Banula je u moj stan u crnoj pripijenoj
haljini. Deca su joj kod majke, a ona hoće da nas dve cure
odemo u noćni provod. Pitam je za muža. Samo je slegnula ramenima.
Slabo se sećam gde smo bile, šta smo radile i pile, ali je sve ličilo
na bajku, sa dve princeze, naravno. Završile smo opet u nekom
parkiću, pijane, kikotave, kao neke klinke. Prišla mi je i počela da
me ljubi. Osetila je moje oklevanje, ali je to nije zaustavilo. Nakon
nekoliko strasnih zagrljaja i vatrenih poljubaca, ostavila me je u mom
stanu da onako ošamućena razmišljam šta se to dešava. Videle smo
se nekoliko puta, normalni susreti, ali vidim te njene vragolaste poglede
i znam da se sve menja. Ako misliš da ništa ne može da te iznenadi,
promisli bolje. Juče mi je u posetu došla njena majka. Znaš
šta mi je rekla? Da zna za moja osećanja prema svojoj ćerki! Poludela
sam. Ko ne bi? Kaže, to njoj ne smeta. Ona ima plan. Hoće da čuva
decu, a da ja mojoj ljubavi pronađem posao i napravim od nje emancipovanu
i srećnu ženu. Kaže, dugo je nije videla tako nasmejanu, a
onaj njen zet nek čuva saksije cveća ako misli da se tako tretira jedna
žena. Kad se seti… Ja sad razumem da ti meni ne možeš da kažeš
šta da radim. Nisam zato došla. Meni je jasno da sam odlučila već
kod prolivene šolje kafe. Želim samo da te pitam da li da krijemo
našu ljubav u ovoj ’divnoj’ zemlji ili da krenemo otvoreno, pa ko
nam ostane prijatelj, znači da je pravi…?“, Završavam svoju ludu
priču, očekujući neko uverenje da to može iako ima milion prepreka.
Prvi put je zamišljena. Ustaje i gleda u svetleće nebo.