Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 324

322 Marija Marković
dve godine. Nisam se brinula, ako se pojavi neko, to je lepo. Ako i
ne bude, živi se i bez ljubavi ili braka.“ Zastajem, teško mi je da nastavim,
počinjem da sumnjam da je ovo bila dobra ideja.
Pogledam u lice večerašnje sagovornice. Samo toplina i nikakav
znak uzmicanja. Ko zna šta je sve morala da prođe da bi mogla sa
takvim mirom da gleda moje oklevanje. Prilazi laptopu, pušta nešto
i odlazi u kuću. Daje mi vremena i prostora da se smirim.
Prilazim da pogledam šta je pustila. To je muzika iz Almodovarovog
filma „Zakon požude“. Tužna i emotivna numera sa muškarcima
koji se ljube, preživljavaju svoje lične drame… Ljubav je lepa
i teška, bez obzira na to ko se u njoj našao. Pomoglo je. Smirila sam
se, sela natrag u ljuljašku i posmatrala sada već zvezdano nebo.
Andrea dolazi na vrtoglavo visokim štiklama, spretno noseći poslužavnik
sa dva zelena koktela. Uzimam svoj i polako grickam krišku
pomorandže, koju je neobična domaćica stavila na rub čaše. I
dalje je u crvenom čipkastom vešu. Pogledam je onako, malo se
osmehnem. Zaslužila je. Hrabro nastavljam dalje.
„Odskoro se u mom životu pojavila jedna žena. Nije mi jasno ni
kako ni zašto. Znam da je pogrešno. Ne samo to što je žena. Udata
je. Ima dvoje male dece. U braku je. U kakvom takvom, srećnom ili
ne… u braku je. Svakog dana kada se probudim, prvo pomislim na
nju. I odmah sebi kažem da prekinem sa tim, da ne diram u tuđu
sreću, ali ne vredi.“ Pravim dužu stanku jer se bojim da svojim emocijama
ne izgubim onu malu nit koja će mi pomoći da sebi bar malo
olakšam.
„Svakog dana pokušavam da shvatim kako je to uopšte počelo,
gde sam ja toliko pogrešila i ne dolazim do nekog logičnog objašnjenja.
Dolazila je u park sa decom. Radim tu blizu, pa sam ponekad izlazila
na pauzu. Jednom prilikom je njena malena ćerka bacila loptu
nezgodno pravo na mene i plastičnu šolju kafe. Naravno, kafa se prosula
po mom belom kompletu. Prišla je brzo i počela da se izvinjava…
Ono čega se maglovito sećam, jeste da mi je tada izgledala
kao anđeo. Plave kose, nežne građe i nebesko plavih očiju, kojima,
ako se greškom zagledaš, ostaješ opčinjen i zaleđen. To je bio prvi
susret. Kao neka smicalica sudbine…“ Već je mrkli mrak, moja nova
prijateljica me samo hvata za ruku i hrabri da nastavim dalje.