Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 323

321
Marija Marković
ADRESA SREĆE
Mora da sam poludela. Evo mene u baštenskoj ljuljašci, na terasi
zaštićenoj brojnim rastinjem, vetrić pirka, a ja posmatram zgodnog,
mršavog i prelepog mladića kako pokušava da se uvuče u crveni, čipkasti
komplet donjeg veša. Zašto to radi sebi? Zašto sam ja sa njim
kao svedok tog pokušaja maskiranja onoga što nam je priroda dala.
„Dobro je, uživam u ovakvim mirnim predvečerima. Kada lagano
pada mrak i sve se menja. Pa, sestro slatka, zašto si ti došla kod
mene? Nemoj da misliš, ja uživam kad gledaju kako se oblačim i sređujem,
ali osećam da tebe nešto muči. Tvoja uznemirenost prelazi
granice normalnog interesovanja“, smeje se moja nova poznanica.
Ne volim kad me ovako čitaju. Jesam uznemirena, nisam u elementu
poslednjih dana, ali zar je morala to odmah da potegne? Izgleda
da kod ljudi koji se celog života bore u nevidljivim bitkama,
sa predrasudama i osudama okoline ako si u bilo čemu drugačiji,
nema mesta za mnogo filozofiranja. Tako je kako je, prihvati nas ili
idi dalje.
„Jedna moja prijateljica te je jednom pomenula. Ostavila si snažan
utisak na nju. Nedavno smo se srele, malo popričale… Misli da
možeš da mi pomogneš.“ Nikakva reakcija kod mog sagovornika,
osim blage zainteresovanosti. Biće ovo duga noć.
„Nemam ja iskustva sa ovim stvarima. Bila sam normalna devojka,
poneki dečko, veze od nekoliko meseci, jedna je trajala čak