Pismo za Estebana i druge priče August 2020

317 Marko Petrović RUŽA POD IMPASTOM Mala soba na ivici grada ispunjena dimom topila se dok je julsko popodnevno sunce bleštalo na nebu. Nedelja. Svetlost se probijala kroz gust dim cigareta, svakog minuta sve bliža zatvorenim mladićevim kapcima. Njegovo telo bilo je potpuno nago, nepomično, obliveno kapljicama znoja, koje su se presijavale svim bojama vidljivim ljudskom oku. Pored njega na stolu pepeljara prepuna cigareta, čini se više od dve kutije, i poluprazna flaša jeftinog crnog vina. Na njegovom licu miran izraz i blag osmeh, koji se nazire u uglovima poluotvorenih usta. Dača i njegovo društvo su svakog meseca čekali poslednju subotu. Poslednja subota je bila dan kada se održavala njihova omiljena žurka. Ta žurka je bila mesto na kome je Dača prvi put imao priliku da podeli sebe sa drugim ljudima i da bude potpuni čudak i da proživi najčudnija osećanja, koja dotad nikada nije osetio. Dača je iz malog mesta u velikoj ravnici došao u Beograd da studira. U tom malom mestu je naučio da je čudesni film koji se odigrava svakog dana pred našim očima i koji je sastavljen od velikog broja uloga i scena, obojen u bezbroj laži. Mnogo puta prefarban, sa slojevima koji su po površini glatki, ali iznutra puni buđi i pukotina. Naučio je da svi sa sobom nose te boje i da se idealna boja menja iz dana u dan, nova nijansa sive, a da oni koji se usude da se ne prefarbaju budu udaljeni sa snimanja. Nekoliko puta je to osetio na svojoj koži: jarki tonovi različitih boja bi u

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Seite 319