Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 318

316 Mirjana Dimitrijević
Bojana izlazi u hodnik sa mučnim mislima i težinom na grudima.
Raste knedla koja pritiska pluća, stiže preko grla pa se vraća. Zastaje
pred ogledalom da se pogleda. Lice je rumeno poput vatre kada se
gasi, a oči su dve užarene lopte. Sada joj je vruće kao da će dobiti
temperaturu.
Udara ogledalo rukom dok se ne razbije u paramparčad. Ravnodušno
gleda posekotinu, sa koje se vrela krv kap po kap sliva na čist
laminat. Dođe joj da rastrgne kožu i otkrije rumeno meso koje se
puši. Ili da možda to uradi ocu, koji je najveća prepreka na njenom
putu ka sreći?
Čuje očev glas kako je doziva i sigurno traži nešto. Bojana ljutito
odlazi u sobu i lupa vratima. Tu može da bude svoja, da se smiri i
pripremi za život koji joj predstoji. Kada ne može da prizna ocu, neka
joj! Neka se muči kada je toliko uplašena da samo ćuti i trpi! Čekaće
da vidi šta joj sudbina sprema. Možda taj Siniša i nije tako loš čovek.
Pokušaće da se navikne, nije prvi put da se miri sa porazom.