Pismo za Estebana i druge priče August 2020

Bespomoćni protiv vrebajućeg ludila 305 nog dela tela. Saškina glava je postala paralisana, sve moguće misli su zastale dok je gledala svoju mati i kako joj njeni nokti kidaju osetljive tačke. „MAMA!“, zaurlala je, pomislivši da će time probuditi svoju pravu majku, koja je zarobljena unutar ove ceo njen život. Porodična vrednost je odavno ovde bila izgubljena. Bacakanjem i napinjanjem je uspela da je zbaci sa sebe i potrči prema kupatilu, zadihana. Dok je izbacivala vazduh iz sebe, istovremeno je ispuštala krik, koji niko nije mogao čuti. Gledala je u svoj preplašeni odraz u ogledalu i činilo joj se da je ostarila barem deset godina. Iznenada, vrata kupatila su se širom otvorila i osetila je samo kako je za ruku povlači napolje. „Kopile“, bio je komentar koji je čula kada je izbačena iz stana stajala naga, zadihana i preplašena na hodniku. Komšije su znale i svi su stajali na vratima, neki očarani devojčinom lepotom, a neki upirući pogled mržnje. Pogledom je tražila pomoć, ali dobila je smeh. Noćna mora da se nikome ne poželi. *** Beograd kao Beograd. Zarazan i pun ljudi koji lutaju, sanjaju ili samo idu. Ona je trčala i plakala, dok je Aleksandra cupkala od nervoze u mestu. Kada su im se pogledi pronašli, nije bilo potrebno da se priča. Bacila joj se u naručje, dopuštajući da je vidi skrhanu, imajući u vidu da će njen zagrljaj složiti par delića. Aleks je želela da ima moć da rukama stvori mir drugima ili makar da ublaži ovaj jedva podnošljiv bol u mladom srcu, dok se Saška ipak lečila u tom zagrljaju. „Podnela je tužbu protiv tebe.“ Tiho je šapnula nakon dužeg perioda spoja. „Znam. Poslala mi je poruku“, rekla je, konačno otvorivši oči. „Žao mi je. Ja sam hodajuća nevolja“, jauknula je na bezbednom ramenu. „Nisi ti kriva za zlo koje ti nanose drugi“, pokušala je da je uteši. „Kada idemo da pokupiš stvari?“, upitala je nakon nekog vremena. „Nemam snage.“ Htela je da se zabije u Aleksandrine grudi, gde je toplo i bez problema. „Samo nemoj da je napadneš, molim te“, rekla je, uhvativši Aleksandrinu ruku ispred svoga stana. Ćutala je, grickajući donju usnu. Sada, nakon nemilih događaja, taj stan je delovao kao ulazak u pakao. Crnilo je nadvladalo belinu zidova i prostirki, dok su se svaka vrata činila oivičena plamenom. Bila je tu i spazile su je krajičkom oka. „Kako? Zbog čega? Aman, dokle doseže ljudska zloba?“, pomislila

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 307