Pismo za Estebana i druge priče August 2020

298 Katarina Jovanović Svaka haljina na njoj izgledala je grozno, a ogledala je izbegavala u širokom luku. Već je navikla na to da neće moći da ubedi majku da su farmerke i košulja sasvim dovoljni i da će se u tome osećati mnogo prijatnije. Kako bi ubila tremu i strah od nepoznatih ljudi, eksirala je dve čašice domaće rakije koju je našla u kuhinji. Planirala je da proslavu iskoristi maksimalno jer je, po njenom planu, bio poslednji. Ne poslednji dan u nedelji, mesecu, ne ni poslednji radni dan pre godišnjeg odmora. Trebalo je da to bude poslednji dan njenog života. Dohvatila je svoje stvari i izletela iz kuće, osećajući se lakše od saznanja da je to poslednji put da će ugledati svetlost dana. Katarina nikada nije imala dečka, čak ni simpatiju. Sve njene drugarice su se takmičile koja će više dečaka zavesti, poljubiti ili odvesti u krevet. Katarina nikada nije imala potrebu za time. Uvek se družila sa dečacima i zbog toga su joj njene vršnjakinje prišivale razne epitete. Katarina se savršeno uklapala u muško društvo: delila je savete u vezi s devojkama, pobeđivala u igricama i uličnim tučama. Devojkama je služila kao modni savetnik i kritičar, neko ko ih je učio pravilnom hodu i ko im je dodavao maramice nakon bolnog raskida i slomljenog srca nakon dvonedeljne veze. Taj rođendan trebalo je da posluži kao relaksacija tela i uma pred smrt. Čitala je u raznim knjigama kako je lakše umreti sa nekom pozitivnom slikom u glavi. Kako je takvih slika u njenom životu bilo malo, ovo je bila savršena prilika. Sedela je u taksiju zamišljena, dok je taksista pokušavao da joj skrene pažnju na to da je vožnja gotova i da taksimetar otkucava. Jedva se pribrala i skupila snage da pokuca. Mnogo se puta nakon toga pitala da li je to bila ispravna odluka. Šta bi bilo da nikada nije prošla kroz ta vrata. Nakon što je već pripitoj slavljenici uputila čestitke i uručila poklon, duboko je udahnula pre nego što se uputila ka prostoriji sa ostalim gostima. I tada je sve stalo. Sneg koji je padao zastao je u tom trenu, sat je prestao da kuca i ništa više nije bilo isto. Katarina je odrastala u homofobičnoj porodici. Od malih nogu je Katarini i njenom starijem bratu porodica usađivala bespotrebnu mržnju prema LGBT populaciji. Ta tema je bila strogo zabranjena u njihovoj kući i, po njihovom mišljenju, bespotrebna. Katarinin brat je već bio oženjen i imao je dva sina, a ona je bila devojka „spremna za udaju“. Nikada nije imala želju da ima muža, a ni decu. Kako je

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 300