Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 292

290 Miloš Andrejević
„Hoćeš da se nađemo u šest?“
„Dogovoreno“, rekao je i pogledao Davora u oči.
Novi polet je sada vodio Marka. Rekao je Obradu da slobodno
dovede devojku i da može da prespava kod njih ukoliko bude želelela.
Odjednom je sve delovalo lako i logično.
Kafić kod Bajlonijeve pijace je delovao pretenciozno, hipsterski,
kao i skupi čaj od đumbira koji su popili. Pričali su i smejali se. Davor
je bio veseliji nego prethodnog dana. Marko je prvi put mogao slobodno
da pogleda Davora u oči. Delovalo je kao da u deliću sekunde
može da oseti sve ono što se krije iza bledog Davorovog lica.
„Hej, mogao bi kod mene da prespavaš, ionako sutra imamo samo
vežbe od tri.“
Ovog puta se nije onoliko dvoumio. Otišli su kod Davora u maleno
potkrovlje na Vračaru.
„Mogli bismo da odgedamo neki film. Imam Almodovarov film ’Sve
o mojoj majci’, onaj koji si propustio zbog rata. Meni se ne spava...“
Sedeli su na podu, naslonjeni na krevet, jedan pored drugog.
„Nisam znao da je ovoliko tužan...“ Okrenuo se ka Marku. Marko
je ćutao. Okrenuo se i ovlaš poljubio Davora u usta.
„Hej! Ne, ne. Zašto si to uradio?“
„Ja... pa... mislio sam... izvini...“ Osećao je vrelinu i pulsiranje u
obrazima.
„Molim te, idi. Kako si mogao da pomisliš? Zašto ja? Molim te,
idi, idi odmah, pakuj se.“
Ulice su bile prazne. Hodao je već sat vremena, a umor nije osećao.
Istovremeno je osećao stid, ljutnju, poniženje. Plakao bi, ali nije
mogao. Osećao je bes. Ništa više neće biti isto.
Vežbe su počele. Davor nije došao. Marko se osećao umorno i potišteno.
Na pauzi u klubu fakulteta video je Davora. Pogledi su im se sreli.
Davor je krenuo da izađe. Marko je krenuo za njim.
„Hej, Davore, stani. Stani, molim te.“
Davor se okrenuo i užurbano pošao ka Marku.
„Slušaj, ja i ti nismo isto, jel’ ti jasno? Ja nisam peder. Da mi se
nikada više nisi javio. I da me nikad više ovako ne juriš.“ Prvi put je
video besan izraz na dotad uvek smirenom Davorovom licu.