Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 291

Priča iz poslednjeg paviljona
289
Novi polet koji je Marko osećao od trenutka kada se rastao od
društva, i dalje ga je držao. Prvi put je osetio da se raduje Obradovom
povratku i kutiji ruskih kapa, koje je spremila Obradova majka.
Došao je petak, vetar je duvao niz Makedonsku ulicu, bilo je pet
do osam, čekao je Davora i nervozno grizao usnu.
„Hej! Uh, evo me. Izvini što kasnim, molim te. Hajde da uđemo“,
Davor je gutao dah.
Nakon što se film završio, kao iz toplog sna izašli su na bučnu i
hladnu ulicu.
„Davore, jel’ hoćeš da se malo prošetamo po centru da ne bih zakasnio
na bus i čekao noćni?“
„Mogli bismo do Kalemegdana pa te vodim nekud na piće. I
mogao bi kod mene da prespavaš, osim ako ti ne smeta da deliš krevet
sa mnom“, odgovorio je Davor uz blag osmeh.
Veče je bilo lepo, vetar je stao, Novi Beograd se prostirao iza Davorovih
leđa. Kasnije su otišli u klub, koji je bio bio memljiv i teško zadimljen
podrum u kome su dve saksofonistkinje imale ,,muzički dvoboj“.
„Marko, jel’ spavaš na levoj ili desnoj strani?“
„Na desnoj.“
„OK, ja ću na levoj. Laku noć.“
Dani su prolazili, Davor je otišao u Suboticu, Marko je uz veliki
napor pokušavao da sprema obiman ispit za januarski rok. Marko je
osećao da je u njemu nešto puklo. Od početka studiranja prihvatio je
činjenicu da je drugačiji... da je gej. Nikome, pa ni Ani i Maji, nije
rekao. Planirao je da kada završi fakultet, upiše postdiplomske studije
u Beču i tamo živi život onako kako je zamišljao. Svojima će povremeno
da šalje novac, vodiće majku da vidi Šenbrunski dvorac, imaće
svoju sobu i terasu koja gleda na ulicu – često je to zamišljao.
„Hej, pa, gde si?“, iznenađeno je viknuo kada je sreo Davora na
uglu ulice u centru grada.
„Došao sam juče, bio malo u gužvi. Moj otac se razboleo...“, zaćutao
je pa nastavio, „ali biće OK.“ Onda je blago udario pesnicom
Marka u levo rame. „Da li želiš da sutra uveče odemo na piće? Otvorio
se novi kafić kod Bajlonija?“
„Hm.. ne... u stvari... pa... hajde... mogli bismo. Nemam neke
planove.“