Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 293

Priča iz poslednjeg paviljona
291
Davor se besno okrenuo i sapleo se dok je odlazio...
Marko je ostao sâm. Čuo je sve jasnije buku koja je dopirala sa
ulice. Dan je bio sunčan. Osetio se potišteno i istovremeno vrlo smireno.
Nije se vratio na vežbe tog dana i otišao je u dugu, dugu šetnju.
***
April 2017.
Zdravo Marko,
Dugo sam razmišljao da li da ti pišem preko Fejsbuka. Sreo sam
nedavno Anu. Ona se udala. Rekla mi je da si ostao u Beču. Moj otac
je umro nekoliko meseci nakon našeg poslednjeg viđanja u klubu fakulteta.
Prodali smo potkrovlje na Crvenom krstu, sada živim u blokovima
na Novom Beogradu. Radim. Mnogo stvari se promenilo u
mom životu. Nakon što je otac umro, dugo sam bio sâm, napustio
sam fakultet. Jednostavno, to nije bilo za mene. Zaposlio sam se i
upoznao jednog dečka... Nikolu... Zaljubio sam se, živeli smo zajedno
dve-tri godine, dok se nije odselio u Kanadu. Dugo sam razmišljao
o onome što se desilo u mom potkrovlju. Hteo sam da ti
kažem da mi je mnogo žao što sam se onako poneo prema tebi. Bio
sam uplašen i osećao sam se sasvim izgubljeno. Izvini, molim te,
znam da je mnogo vremena prošlo i znam samo da ti to dugujem. I
da, hvala ti, hvala ti mnogo.
Ako budeš želeo, javi se kada budeš dolazio u Beograd.
Davor