Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 281

279
Jovana Mitić
CVET MOJE ISTINE
Svojim mršavim, dugim prstima zapalila je prvu jutarnju cigaretu
i prišla prozoru. Kad ga je otvorila, miris grada je ušao u njenu sobu.
Bio je to miris otuđenosti, pomešan sa teškim, ženskim parfemom i
izduvnim gasovima. Jak džez se širio iz obližnjeg kafića i ostavljao
tračak nade u osećaju promašenosti. Udarao je u obližnje prozore i
terao ljude da se probude, uz opomenu šta su zapostavili i šta su, nažalost,
počeli da uzgajaju.
„Dobro jutro!“, promrmljala je sebi u bradu. Disala je u ritmu muzike
i blago sklapala oči svaki put kada bi čula pesmu koju zna.
Zvuk ključale vode prekinuo je tok njenih misli i užurbano je pohitala
ka džezvi. Dve pune kašičice kafe i nimalo šećera. Minut kasnije
već je pošla nazad ka prozoru, sa šoljom kafe u rukama. I taman
kada je pohrlila za drugom cigaretom, na te-veu je počela repriza
filma „Koža u kojoj živim“ („La piel que habito“) španskog režisera
Pedra Almodovara. Izdahnula je dugo, sa težinom u grudima, i još
jednom pogledala pismo na noćnom stočiću. Ostavljeno je tu dok je
ona još spavala. U gornjem levom uglu nejasno je pisalo „La piel que
habito“. Bilo joj je teško da ga pročita još jednom. Htela je da zaboravi…
Šta? Ljubav? Žudila je za slobodom i osećajem doma.
Sinoć je prvi put pogledala taj film sa osobom koja je bila njen
dom i ljubav, sa Anikom. I činilo se da tako jednostavno i sa lakoćom
mogu svaki dan. Čaše vina su i dalje stajale na stolu, kao i autoportret.