Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 273

Dremka mog sna
271
da vredim, prihvatao sam eho kao sjaj koji u drugima izaziva divljenje,
ali u neverici sam tonuo kao kroz najveću tminu koja guta svaku nit
sa zdravim razumom. Njegov gromoglasni urlik me je iznova poražavao.
Snažan, a slab, da se suočim i krenem u nemilosrdnu potragu
za ehom, koji je opsedao ne bi li utisnuo trag u mom životu. Želeo
sam da budem prihvaćen i negovan jer jedino tako bih mogao da pobedim
strah od saznanja da je moj svet zabluda stvorena od tuđih kreacija...
Uplašen često, birao sam da budem očaran onim što sam mislio
da je sloboda i izborima koji su mi od života napravili začarani krug.
U tom ehu je živeo deo mene, ali nikad istinski nije bio moj.’
’Ko si ti? ’, prekinuo me je voditelj.
’Ja sam Borislav i sada slavim svoju borbu.’
’Borislave, da li se čujemo?’, upitao je glas u kome su se stopili
voditelj, Borkić, Borka i svi koje sam poznavao i čiju ljubav sam se
plašio da ću izgubiti ako visoko podignem glavu i obratim se.
Iznenada sam se prenuo, mokar i zadihan sa krikom: ’Čujem se!’“
Tog dana sve je bilo isto, ali prvi put ga nije frustrirala činjenica
da je on bio drugačiji. Nije ni mislio o različitosti. Sedeo je u kafiću
i razmišljao o svojoj borbi i slavi i kako dosada nije imao te ideje,
on, Borislav, koji se probudio i dremke svog života.
Sedeo je u bašti kafića i posmatrao ljude oko sebe, pomiren sa
novim saznanjem i osećajem, koji su promenili doživljaj samog sebe
i koji su odmah zaživeli. Sada je znao da je taj doživljaj sebe uvek
bio tu i srećan je što se pokazao kao saborac u suočavanju sa strahovima
koji su ga obuzimali.
Gledao je u zamišljenog čoveka sa cigaretom u ruci. U dim koji
se nadvijao, poigravao na vetru, pokušavajući da postane štit. Sa susednih
stolova su dopirale reči, koje kao da su haotično usmeravale
kretanje dima. Približavala mu se silueta prijatelja, a čovek se nasmejao.
Ispijali su piće sa težinom godina koje nisu proživeli. Oblikovani,
modelovani, izvajani. Da li su bili po meri roditelja, braće, sestara,
baba, stričeva, tetaka, komšiluka, nastavnika, prijatelja, kolega, simpatija,
ljubavnica, supruga ili možda priča koje su se prenosile sa kolena
na koleno, mitova i legendi? To više nije bilo važno. Otvarali su
usta, neke prazne i važne reči su lebdele, a pogledima su tražili potvrdu
da bi bili bolji, jedan od drugog, od drugih, od svojih očekivanja.